Direktor

DANIJELA BOŽIČKOVIĆ RADULOVIĆ

tel. 065 280 0023

Intervju sa direktorkom Biblioteke

 

 

Umetnička duša koja pleni plemenitošću, dobrotom i talentom kad – tad doživi satisfakciju za svoje osobine i iskazani trud u oblasti stvaralaštva kojoj posvećuje život. Među njima, ovom prilikom izdvajamo Danijelu Božičković Radulović – vrsnog pedagoga, sjajnog književnika, talentovanog slikara, druga i, nadasve, plemenitu i požrtvovanu majku Saše, Ivana i Jovana. Ova, 2017. godina za Danijelu spada u one kada se bačeni bumerang pozitivnosti i specifične kreativnosti vratio pravo u njene stvaralačke ruke: dodeljeno joj je najveće priznanje u kulturi – Zlatna značka KPZ Srbije za dugogodišnji rad i zasluge, u Doljevcu, Opština Kočani, dobila je prvu nagradu na Književnom konkursu ,,Mrgud“ za ljubavnu priču „Ispod površine“, dok je samo pre desetak dana u Žitištu na 17. Književnom konkursu ,,Banatsko pero“ u konkurenciji 1158 radova, za satiričnu priču „Kafka u Srbiji“ osvojila priznanje „Belo pero“.

Rođena u Beloj Crkvi, banatskom delu plodne vojvođanske ravnice, sećanja na detinjstvo i odrastanje obojena su toplim i nežnim tonovima. Da li u toj idili leži pitanje na odgovor: kada je Danijela počela sa književnim stvaralaštvom?

-Odrasla sam u porodici sa nanom, dedom i roditeljima majkom Zagorkom i ocem Milanom. Još kao mala, bila sam okrenuta umetnosti, pisanju i crtanju. Možda je to i pravi odgovor na pitanje od kada pišem – od kada sam naučila slova. Ta potreba da emocije naslikam bojama i rečima, prati me čitavog života. Naravno, sazrevanjem je došlo do preobražaja u neke drugačije oblike i načine ispoljavanja.

– Šta je uticalo da se iz ovog okruženja i idile stvaralaštva prepustite pedagogiji, koja je, zapravo Vaše profesionalno opredeljenje, pogotovo da iz beskrajne ravnice na krilima čuvene banatske košave „odlepršate“ u visine homoljskih planina, u svet bačijar i tajni koje su ponekad na ivici legendi i stvarnosti?

– Posle osnovne, upisala sam srednju pedagošku, prema kojoj me je usmerila ljubav ka deci i želja za prenošenjem znanja. Pedagoška akademija u Vršcu bila je logički nastavak mog školovanja. Završila sam Pedagošku akademiju, kao jedan od 10 najboljih studenata i mislila da mogu da promenim svet. Nisam želela posao u drugoj oblasti, te sam uporno konkurisala. Ginisovim rečnikom: desilo se! Konkurisala sam na 268. mesto, bila je to žagubička Opština, škola u Krepoljinu, izdvojeno odeljenje Bliznak. Nikad čula. No, bio je to pravi izazov želje da počnem da radim u struci. Sela sam u auto i krenula. Novembar, 1990. priroda nikad lepša, od zlatno-žute do tamno- crvene boje, i ja, iz moje ravnice bih fascinirana tim prizorom. Zaljubila sam se. U planine, vazduh, narod. Zavolela na prvi pogled decu u gumenim opancima i ostala tu. Rad sa učenicima u kombinovanom odeljenju male seoske škole bilo je za mene neprocenjivo iskustvo. Shvatila sam šta znači težak seoski život, i muka roditelja koji su živeli isključivo od zemlje, stoke i obližnjeg rudnika. Ta deca, koja su pešačila i po nekoliko kilometara do škole, i po kiši i po snegu, imala su jaku želju i volju da promene svoj život nabolje, i mnogi su i uspeli u tome.

U međuvremenu, Danijeli se dešava ljubav, upoznaje sadašnjeg supruga, rađa dvoje dece i završava Učiteljski fakultet u Jagodini.To je bilo vreme kada se porodica seli u Petrovac. Iz oblasti prosvete prelazi u oblast kulture, zaposlivši se u Narodnoj biblioteci ,,Đura Jakšić“.

– Posle dve godine rada u Biblioteci, došla sam na rukovodeće mesto. Sa prekidima, u tri mandata, predstavljala sam Biblioteku, sve do 2016. Sticaj okolnosti me odvodi u Malo Crniće u Biblioteku „Srboljub Mitić“. Od početka 2017. radim tamo, na moje veliko zadovoljstvo, jer su kulturne aktivnosti, u ovoj, uslovno rečeno, maloj Opštini na visokom nivou. Put je trasiran na pravi način, treba ga samo slediti i unositi neke nove i kreativne ideje…

Danijela Božičković Radulović se osim osnovnim poslom bavi i umetničkim stvaralaštvom: piše prozu, a kako nam kaže: pesme su joj, tek ponekad, izlet. Naravno, neizbežno pitanje je: inspiracija?

– Nalazim je u običnom, svakodnevnom životu, jer sam sigurna da je sam život dublji i kompleksniji od bilo kog filma. Omiljena tema su mi odnosi među polovima, jer je taj teren neiscrpan…

Iz pera Danijele Božičković Radulović izašla su tri romana: „Imate li čudne snove“, „Čipka i Čokolada“(koautorstvo sa Antiletom Živković) i roman za decu „U strahu je veliki strah“, koji je napisala sa najmlađim sinom, a ilustracije je radila kćer.

– Napisala sam i dve zbirke priča: „Zvezdane priče“ i „Sočno i oporo P.S. Poverljivo“ kao i knjigu poezije „Budi bezobrazno lepa“. Upravo za sajam knjiga u Beogradu izašla je knjiga „Čipka od Čokolade“, a u svom opusu mogu da se pohvalim knjigom na makedonskom jeziku „Pod koža“.

Naša sagovornica je i član Udruženja likovnih umetnika Petrovca, imala je dvadesetak zajedničkih izložbi, a upravo priprema samostalnu.

– U slikarstvu, omiljene tehnike su mi akril i ulje, a koristim pastel. Motivi su prirodne lepote i naglašavam da svoje knjige uvek sama ilustrujem, tako da uvek čine kolaž reči i slika.

Uz sve pomenuto, Danijela je glumica u pozorištu – nekada belocrkvanskom, potom u petrovačkom, a od skora i u malocrnićkom. Gde je tu podrška porodice?

-Moj suprug Bata i deca Saša, Ivan i Jovan, uz mene su. Ne mogu da kažem da je uvek lako, lepo i jednostavno, ali, ljubavlju i voljom uspevamo da prevaziđemo teškoće i probleme, i da idemo putem, koji smo kao porodica zacrtali. Uz to, jako mi je važna dobra saradnja i podrška sredine u kojoj radim. Ja takvu saradnju imam u Opštini u kojoj radim, počevši od ljudi koji su na čelu malocrnićke Opštine, preko saradnika u ostalim javnim i obrazovnim ustanovama. Često kažem: „Čovek sam ne može ništa, kada se udruži sa sebi sličnima, i čuda su moguća“. Zato, ja verujem u čuda koju stvaraju dobri i vredni ljudi svojom pozitivnom energijom i humanim stavom prema drugima. Rekla bih- imam sreće, ili možda, sreća ima mene, jer nikada nisam prestala da verujem u nju.

Planovi Danijele Božičković Radulović?

– Da završim „Knjigu Otisaka“ (priče iz Biblioteke i kafane) i da napišem roman „Salon – priča o Romima“. Naravno, promocija knjige „Čipka od Čokolade“, koja još miriše na svežu štamparsku boju, i ta samostalna izložba slika, koja će početi u Srpskoj Crnji i stići do kuće Đure Jakšića u Beogradu.

Pitanje plus: Tajna Vašeg osmeha koji ni jednog trenutka našeg razgovora nije silazio sa lica?

– Tajna mog osmeha?!  Nisam ja bez problema, svako ih ima, samo što ih ne nosimo svi na isti način. Kod mene je to jednostavno. Ja život doživljavam kao nagradu, a ne kao kaznu.