„МЛИН БАЈЛОНИ – ГОРОСТАС СТИШКЕ РАВНИЦЕ“,

Библиотека „Србољуб Митић“  у Малом Црнићу, наставља да бележи завидне резултате  у библиотекарству и области културе. Иако делује на невеликом географском подручју и у локалној заједници, која у Србији спада у неразвијена подручја, смело и храбро планира реализацију пројеката, којим ће дати велики  допринос истраживању локалне, регионалне и српске историје. Програмом рада за 2018. годину планира се издавање монографије под називом „МЛИН БАЈЛОНИ – ГОРОСТАС СТИШКЕ РАВНИЦЕ“, која би дала компетан  приказ историјата Млина  „Игњат и синови“ у Малом Црнићу из времена када је имао највећи значај и представљао прекретницу у развоју привреде не само у општини Мало Црниће, него у целој Србији. О чешкој породици  Бајлони – власника Млина,  који је у периоду од 1861. до 1941. , па и касније до 2001. године уз модернизацију и примену савремене технологије у преради житарица, успешно пословао нема за сада писаних докумената обједињених на једном месту. Издавање монографије „МЛИН БАЈЛОНИ – ГОРОСТАС СТИШКЕ РАВНИЦЕ“, био би једини траг, како је општина Мало Црниће, од неразвијеног села постала значајна у свету индустрије, што се одразило  како на привредни тако и на културни развој ове општине, која има значајно место у Српској култури.
Издавање једне овакве монографије је веома значајни подухват, имајући у виду значај који је имала породица Бајлони у Малом Црнићу и целој Србији.
Породица Бајлони је чешког порекла. У Београд се доселила почетком ХIХ века. У почетку се њени чланови ,,баве занатством и гостионичарством, а после проширују посао на млинарство (млин се налази у Малом Црнићу) и пиварством (пивара се налази у Београду).”  Јаков Бајлони (1835-1902), његов син Игњат Бајлони (1875-1915), Антон Бајлони (1855-1922), Венцеслав Бајлони (1853-1922) само су неки од њених најважнијих чланова. Бајлонијеви су од почетка ХХ века пословали и као банкари (Игњат Бајлони је био гувернер Народне банке), док су остали чланови заузимали важне положаје у Француско-српској банци, српском бродарском друштву и другде. Они су били једна од најмоћнијих индустријалских породица у Србији све до почетка Другог светског рата када су се, пошто им је конфискована сва имовина, одселили у Француску где њихови потомци и данас живе. О Бајлонијевима нема објављених текстова. Млин у пероду од 1861. до 1941. године Најстарији сачувани документ Бајлонијевих везан за млин датира из 1861. године. То је ,,Књиговодство” Јакова Бајлонија, иначе прва књига пословања млина. У њој се налази попис инвентара, најранијих корисника, али и упутство о правилима вођења посла. Млин „Игњат Бајлони и синови“ био је први парни млин на Балкану, уједно и највећи. Он је имао велики значај, како за мештане и околно становништво које се ту запошљавало, тако и за остале градове Србије са којима су Балјонијеви сарађивали. Велику добит осим пореских органа Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије, имали су и превозници: Пожаревачка окружна железница, Прво краљевско српско повлашћено бродарско друштво, Београдски синдикат СХС, као и лука и царинарница у Дубравици преко које је вршен извоз производа млина. У периоду од 1876. до 1878. године, за време српско-турског рата, млин је био сабирни центар за прехрану народне војске. Војсци су испоручивани  хлеб и остале потрепштине према посебно сачињеном распореду за територију Браничевског округа, кога су се Бајлонијеви придржавали. Бајлонијеви нису изневерили ни српске војнике за време српско-бугарског рата 1885. године, када су испоручивали хлеб Тимочкој дивизији. Исте године ,,добитници су златне медаље за квалитет брашна на светској изложби у Паризу и сребрне медаље на светској изложби у Анверсу за квалитет пива.”  На светским изложбама у Паризу, одржаним 1888. и 1900. године поновили су успех из 1885. године. Бајлонијеви су имали стоваришта брашна широм земље, готово у свим већим градовима: Београду, Нишу, Крагујевцу, Шапцу, Обреновцу, Великом Градишту… Године 1908. због потреба млина купују стругару код манастира Витовнице. Том приликом инвестирали су средства у изградњу пута дужине 7,3 кm који води од стругаре до манастира Витовнице. Пошто је парни млин захтевао коришћење чврстог горива, Бајлонијеви купују рудник Каменица у Пољани. Такође из истих разлога сарађују са још једним значајним индустријалцем Ђођем Вајфертом у чијем власништву се налазио рудник у Костолцу. Осим што су се бавили млинарством и пиварством, а касније банкарством, Бајлонијеви су поседовали сточарске фарме и њиве на којима су гајене повртарске и воћарске културе. Оне су се налазиле у Пожаревцу, Петровцу, Малом и Великом Црнићу и Пољани. Производи добијени са парцела у Малом Црнићу коришћени су за исхрану радника у млинској кухињи. Карактеристично за Бајлонијеве је да су машинске делове за млин набављали из иностранства на тај начин одржавајући сарадњу са страним партнерима. Неки од њих су: 1895. године Vogel-Stokerau и Vagner-Bech; 4 Ђорђевић,Зоран, Млин ,,Игњат Бајлони и синови“, 1910.године R. Wolf-Magdeburg и Emanuel Koh-Berlin; 1925. године Kontoar D. Ekspansion Komersial и Савез Британских индустријалаца LTD. 6 На домаћем тржишту партнери Бајлонијевих били су тада познати трговци и пекари: Вићентије Недељковић из Голупца, браћа Михаиловићи из Великог Градишта, Тома Благојевић и компанија (добитници сребрне медаље на париској изложби 1888. године) из Голупца, Јован Канцил из Јагодине, браћа Поповићи из Ниша, Јанићије Поповић из Свилајнца, Петар Топаловић из Крагујевца, браћа Месаровићи из Братинца, Стојан Божиновић из Неготина, Коста Тасић и синови из Параћина  . У Првом светском рату до 1916. године млин је снабдевао храном Пожаревачки војни корпус.  Године 1914. Бајлонијеви одлазе у Француску, а млин експлоатишу бугарски окупатори. Тада (од 1916. до 1918. године), помажу српску војску ван домовине у Француској, а ,,Фрања Бајлони 1918. године на рачун Краљевске финансијске дирекције у Марсеју улаже  791 динар у сребру.” 8 Живојин Живановић каже да су Бајлонијеви од доласка у Црниће радо излазили у сусрет мештанима и помагали им како новчано тако и дајући им савете.  Због своје приступачности наилазили су и на симпатије и подршку Црнићана који се и данас радо сећају њихових поступака. По завршетку рата враћају се у Србију и заузимају важне положаје у значајним трговачким и банкарским установама. Пошто су затекли оштећен млин реновирали су га две године након повратка.
Изградња млина је у великој мери утицала на развој културног и друштвеног живота у Малом Црнићу. О значају млина сведочи још и податак да је део села у коме се налазио знатно раније добио улично осветљење него што је струја стигла у село.  Млин „Игњат Бајлони и синови“ у Малом Црнићу породица Бајлони је изградила 1861. године. Он је у периоду од 1861. до 1941. године успешно пословао и имао велики број пословних партнера и пријатеља.  Значај млина за развој овог подручија је вишеструк. Мало Црниће је од малог, неразвијеног села постало значајно у свету индустрије, што ће се одразити и на његов културни развој. Бајлонијеви су део прихода млина инвестирали у изградњу цркве, школе, уличног осветљења, позоришта и читаонице. Због тога се мештани и данас радо сећају Бајлонијевих и прижељкују њихов повратак.
Документи о њиховом доласку у Србију чувају се у кутијама и на полицама историјских архива  у Пожаревцу и Београду.   Млин „Игњат Бајлони  и синови“ био је први парни млин на Балкану, уједно и највећи. Имао је велики значај, како за мештане и околно становништво, које се ту запошљавало, тако и за остале градове у Србији са којима су Бајлони сарађивали.
Дежурни кривци за овако велики подухват библиотеке „Србољуб Митић“ Мало Црниће су они,  који ће ову монографију потписати као аутори: Данијела Божичковић Радуловић,   Живислав Антонијевић, Зорка Стојановић, и Јасмина Живковић  уз несебичну помоћ локлане самоуправе на челу са председником Малишом Антонијевићем.