Gde smo?

Nevelika po geografskom prostoru i broju stanovnika, ali bogata istorijskom prošloću,  opština Malo Crniće spada u red manjih opština na području Braničevskog okruga.

Zauzima prostor od oko 270 kvadratnih kilometara. Centralni deo teritorije obuhvata plodna i široka dolina,   koja se lagano širi u stišku ravnicu smeštenoj između Dunava i Mlave i krajnjih ogranaka Homoljskih planina i planine Kučaj. Severni deo Stiga pripada opštini Požarevac, dok južni deo pripada opštini Malo Crniće,  sa naseljima Salakovac koji se prostire na površini atara od 1.096 hektara,  Veliko Crniće (1321 ha),  Malo Crniće (1082 ha), Batuša (907 ha), Kalište (715 ha),  Kravlji Do (627 ha), Šljivovac (327 ha),  Topnica (2423 ha), Veliko Selo (1450 ha), Vrbnica (903 ha), Malo Gradište (933 ha),  Smoljinac (3652 ha) , Šapine (1834 ha), Zabrega (453 ha) , Boževac (3277 ha),  Kobilje (2366 ha), Aljudovo ( 399 hektara) , Kula (1779 ha) i Crljenac sa atarskom površinom od 1.724 hektara. Neka od navedenih  sela ne pripadaju Stigu, u užem smislu reči, ali su ona ipak preko doline reke Mlave i njenih pritoka vezana za stišku ravnicu. Tako je  bogata ravnica Stig, postala sinonim za opštinu Malo Crniće.

O poreklu imena Stig postoji  više tumačenja. U prvom broju časopisa za književnost, umetnost i kulturu „Stig“  1970. godine, objavljen je tekst Mladena Vladimirovića,  koji objašnjava poreklo imena ravnice  Stig.

„Pored Dunava je bio rit da se čovek na konju nije mogao da vidi i u njemu aždaja; ogromna zmijurina sa nogama, sa kandžama i perajima iznad njih, kojima je mogla da seče drveće kao testerom, sa mehurom ispod repa kojim je mogla da pliva po vodi i da se baca u oblake, sa čeljustima iz kojih je puštala čas plameni, čas ledeni vetar. Svake nedelje jela je po devojku.

Od sela do sela, dođe red i na Jovanku, najlepšu devojku od Dunava do kraja Homolja. Jutro je osvanulo crno i kukavno. Drveće je bilo mokro od suza, jer su svu noć u njemu plakale ptice. Sunce je izgrejalo sa prvim zracima, a od uzdaha cveća dizali su se oblaci mirisa u nebo. Potoci su bili praznih korita jer im je voda presahla od žalosti.

Iznad Jovankine kule, dobošar je nemilo udarao u bubanj, da se okupi svet da isprati najlepšu devojku aždaji u čeljusti.  Jovanka se žurno spremala. Pre no što

sunce bude s koplja morala je da bude na Dunavu; jer ako okasni, izaći će aždaja iz rita i – neće ništa ostati živo. U mokru kosu od suza drugarice su joj uplitale dukate i cveće, dok je sa Dunava jezivo zviždala aždaja. Iskupljeni svet je pritiskala tuga crnja od svakog oblaka. Suvih očiju, jer su presahle od plakanja, Jovankina majka se lelujala kao parče platna na vetru. Dok je Jovanka još bila mala, uzeli su joj Turci sina i posekli muža kad se usprotivio da da dete. Danas će izgubiti i Jovanku.

Ali tek što se Jovanka spremila,  pojavio se s brda momak na vrancu, s mačem o pojasu, kopljem preko ramena i s nekakvim mehom na plećima. I rekao je da će umesto devojke on ići aždaji. Svet na mah zanemeo, a onda zašaputao: „Čobanin Jovan!“ Čobanin je išao pravo prema zvižduku. Kad se približio ritu, na bat konja, aždaja se pokrenula u svom brlogu i voda i blato su zaprskali u nebo. Jovan je stao. A kad je aždaja,  umesto devojke, videla konjanika, suknuo je iz čeljusti plameni vetar. Jovan je trgnuo vranca i skočio u Moravu. Aždaja je onda pustila ledeni vetar i Morava je zaledila konja i konjanika. No konjanik je razmahnuo pesnicama, kao staklo razbio led i iskočio s konjem na obalu, a onda je hitro udario kresivom o kremen, zapalio trud i bacio ga u rit. Suknuo je plamen u nebo. Iz dima i plamena, koji su zaklonili sunce, aždaja je iskolila iz rita i spustila se u Mlavu, i zavrela je voda od njene usijane kože. No Jovan je dojurio na vrancu, rasekao meh sa pleća i bacio ga u reku, onda ponovo udario kresivom  o kremen, zapalio trud i bacio ga u razliven katran iz meha. Zapalili su se talasi i čitava reka je buktala u plamenu. Aždaja onda naduje mehur po repom i vine se u oblake, da se oduda sune na čudnog konjanika i poseče ga svojim perajima. Tada Jovan zastreli za njom i pogodi je u mehur. Drugom strelom preseče joj jezik iz kojeg puštala ledeni i plameni vetar. Zemlja se zatrese kad se aždaja stropošta iz oblaka na zemlju, a zadrhtaše brda kad poče da beži poljem. Jovan se  pusti na vrancu za njom. Vranac se kupao u znoju, a Jovan pribrao poslednju snagu. Na jednoj kosi sustigne aždaju i udari je kopljem. Njena crna krv oboji zemlju, ali se koplje polomi o njene tvrde kosti, te se uvuče u jedan trnjak. Ona se pusti preko ravna polja ali jedva vukući se, te je Jovan sustigne i odrubi joj glavu. Od njena vriska pri tom razmaknu se oblaci, dok njena krv potopi polje. Odsečena aždajina glava zviznu preko krvi doleti do Golubačkog grada i padne u pećine ispod njega, a njena bezglava lešina, u poslednjem grču, baci se u oblake i padne daleko pored Mlavina korita. Jata orlova, koji su kružili nad čudnom bitkom, bace se na nju i rastrgnu je. Jedva se držeći na vrancu, Jovan se vrati Jovanki na kulu.

Neko poviče da se Jovanka uda za Jovana, što prihvati sav svet. I založe se vatre i navrtu  ovnovi i bikovi na ražnjeve. Drugarice zapletu svadbene vence, ptice ponovo zapevaju, potoci zažubore a sunce zasija veselim zracima.

Jovan i Jovanka pođu na venčanje. Drveće namah procveta i stane se svijati pred mladencima. Devojke zapevaju svadbene pesme i ponesu vence, zveri izlaziše iz šuma i idoše prema mladencima, dok ptice lepršahu nad njima. Do tada neviđenu svadbenu povorku, stari sveštenik dočeka pred crkvom, ali ne obavi venčanje. Do crkve Jovan je ispričao Jovanki kako je pobegao od Turaka u u planinu i postao čobanin, i ona je u mladoženji prepoznala rođenog brata. Onda se vratila svadbena povorka i veselje je nastavljeno bez svadbe.

Tu priča prestaje.

Ali u pećinama ispod Golubačkog grada istrule aždajina glava, a iz te truleži idućeg proleća izađe opaka golubačka mušica – da podseti svet na strašnu aždaju i junačnog čobanina. I otada tako svakog proleća.

Narod, pak,  za spomen na strašni događaj polje odakle je aždaja počela da beži nazva  – Beganovac; polje koje se oboji aždajinom crnom krvlju – Crno polje; mesto gde se aždaja uvuče u Trnjak – Trnovče; gde Jovan odseče ražanj – Rašanac; gde dobošar udaraše bubanj – Bubanj; brdo sa koga se pojavio Jovan na vrancu – Vranovac; gde beše Jovankina  kula – Kula; gde Jovanka šaputaše „Bože, Bože“ – Boževac; gde aždajinu lešinu rastrgoše orlovi – Orlovača; gde u požaru na Dunavu izgore rit  – Požarevac; polje kojim sa zviždukom odlete odsečena aždajina glava – Zvižd; a gde Jovan stiže aždaju i odrubi joj glavu – STIG.“

Ponos ovih prostora je svakako reka Mlava . O njenom imenu nema za sada prihvatljivog objašnjenja, ali se  pominje  još u vreme Rimljana i ima predrimski koren, kao i  reka Vitovnica, koja izvire na zapadnim ograncima Homoljskih planina ispod visa Štubej i Vranj.  Teče skoro paralelno sa rekom Mlavom i u nju se posle 40 km.  toka,  uliva kod sela Kališta od 1960. godine, do kada se ulivala u Mlavu kraj Malog Crnića. Ona je desna i ujedno najveća   pritoka Mlave.

Prvi tragovi čoveka na prostorima Stiga, otkriveni su na velikom arheološkom nalazištu „Toplik“ u Malom Crniću. Arheološki lokalitet se prostire na površini od oko 10 hektara,  i mada nedovoljno istražen ukazuje na činjenicu da tragovi živog sveta ovde potiču iz vremena starčevačke kulture mlađeg kamenog doba. Brojni nalazi kamenih sekira, kremnih alatki i karakterističnih keramičkih posuda govore nam o intezivnom životu na ovom prostoru od 5500 – 4400. god.  pre naše ere. Iz vremena samog kraja mlađeg kamenog doba, koje je trajalo između 4400 – 3300. godine pre naše ere, poznat je čitav niz naselja smeštenih na obalama Mlave i njenih pritoka: „Toplik“ i „Breg“ u Malom Crniću, „Bresije“, „Biteklije“ i „Ključevi“ u Salakovcu i „Starčino“ u Kobilju.

Zanimljiv, ali neistražen areheološki lokalitet bronzanog doba, predstavlja „Zmajevac“ u Smoljincu. Brojni površinski nalazi fragmentovanih keramičkih  posuda govore nam o intezivnom životu na ovom mestu , tokom drugog milenijuma naše ere. Posebno je značajna legenda koja je još uvek živa kod stanovnika ovog sela, a vezana je za ovo i danas sveto mesto.  Legenda kaže: Šaran u Dunavu kada napuni 40 godina dobija  krila i izleće iz reke. Tada postaje zlatan i leti noću za vreme mladog meseca preko Stiga. Po nebu ostaje zlatan trag od njegovih krljušti. Na kraju doleće na izvor kod Smoljinca i pretvara se u zmaja koji čuva izvor. Po zmaju, izvor  i ceo kraj oko njega, ljudi nazvaše „Zmajevac“.

 

Na prostorima južnog Stiga, interesantni su ostaci rimske civilizacije. Tu su ostaci rimskog puta koji se mogu pratiti  i na udaljenosti od oko 500 metara od desne obale Mlave od sela Salakovca, preko Velikog i Malog crnića, Batuše, Kališta i Crljenca. Ovaj put predstavlja glavnu saobraćajnicu Balkana, koja je povezivala grad Rim sa Carigradom. Iako relativno mala deonica velikog puta, ona je imala ogromnu ulogu za ekonomski i kulturni prosperitet ovog kraja. O tome svedoči čitav niz manjih utvrđenih naselja otkrivenih na lokalitetu „Grad“ i „Beganovac“ u Kuli, „Kožulj“ u Crljencu, „Grac“ u Boževcu, „Vodice“ i „Staro Kobilje“ u Kobilju, i „Bajanasa“ u Salakovcu. Među najreprezentativnije nalaze sa ove teritorije spada otkriće luksuzne vile na lokalitetu „Klisura“ u Kravljem Dolu. Arheološka nalazišta u Stigu, od prvih tragova čoveka, govori nam o  značaju ovog prostora za razvoj pojedinih kultura. Jedinstvo bogate arheološke građe, brojnih i raznovrsnih toponima,  živih narodnih verovanja, legendi i običaja i originalne etnološke građe, čini ovo područje interesantnim za proučavanje kulture. Nalazeći se na  pravoj vetrometini kultura kroz vekove, između Podunavlja, na severu i Homolja, na jugu, između Pomoravlja na zapadu i Zvižda na istoku, posebno južni Stig sadrži u svojoj kulturi istovrmeno i starobalkanske praistorijske elemente srednjovekovne hrišćanske civilizacije, koji su u nekim vidovima sačuvani i danas kod naroda koji žive na ovim prostorima. Od mnogobrojnih naroda koji su vekovima prolazili Stigom, kraće ili duže živeći u njemu, svaki je na svoj način ostavio svoj trag i dao svoj pečat  u datom vremenu.

Na ovim prostorima narod veliki značaj pridaje svetim i lekovitim vodama i izvorima. Novi naraštaj sve manje veruje u lekovitost i čudotvornost  voda, iako se na nekim primerima izlečenja dokazuje moć ovih svetih voda.  Nekada se  na ove vode dolazilo, u prisustvu sveštenika ili kaluđera, koji su na crkvene svetkovine čitali molitve za ozdravljenje, a danas to pojedinci čine sami ili porodično, na Crkvene praznike i Mlade nedelje. Tako u selu Crljenac poznat je kladenac „Kusan“ na koji meštani  sela dolaze na Đurđevdan i Markovdan, umivaju lice i bolna mesta, kao i lekoviti izvor Beganovac u ataru Kožuh. U Velikom Selu, poznat je lekoviti izvor „Tošin bunar“, koji leči bolesti očiju, dok u selu Toponica najznačajniji je izvor Šopot, a uz sam manastir Zaova je i lekoviti izvor Sveta Petka, koji uživa veliko poštovanje naroda. Tu su još i svete vode Lipovača, Trebež, Ćelije, ili Crkvište. U Boževcu, lekovitim  izvorom se smatra „Meljak“, „Stublina“ i „Studenac česma“ i najposećeniji su na mladu nedelju i Mladu Petku, dok u Šapinu narod veruje da je lekovit „Boškov kladenac“, i posećuje ga najviše na dan Uskrsa. U ataru sela Kule, u blizini je manastira Bradača je čuveni „Manastirski kladenac“ na kome se javlja lik devojčice sa krilcima – takozvana „Svetinjica“. U Malom Crniću, poznat je Toplik – izvor tople lekovite vode.

Meštani ovaj izvor posećuju na dan Mlade Petke i umiva se radi zdravlja. Do današnjih dana ostalo je predanje, da je na ovom mestu bila crkva, koja je usled pomeranja tla, potonula u zemlju. Do danas ovo predanje nije arheološki  potvrđeno, niti je teren istražen. U naselju  Veliko Crniće značajno mesto zauzima izvor „Majka Marija“, koji koji posećuju uglavnom žene, gde se umivaju, i ostavljaju cveće i novac, a takođe i pale sveće za zdravlje svoje i svojih najmilijih.

Na području opštine Malo Crniće, još uvek je veoma živa legenda o sestri Jelici, koju braća Pavle i Radul rastržu konjima (epska pesma „Bog nikom dužan ne ostaje). Nastanak čitavog niza manastira na ovom području direktno je vezan za ovu legendu. Na mestu gde je palo telo sestre Jelice, nastao je manastir Zaova, a ne mestu gde je pala brada, manastir Bradača.

Legendarni manastar Zaova, nalazi se 12 km. zapadno od puta Požarevac – Petrovac, u ataru sela Topnica  na udaljenosti od 1, 5 km. južno od sela, u živopisnoj kotlini obrasloj gustom cerovom šumom i omećenoj manjim potocima sa zapadne i istočne strane. Zaovina crkva sagrađena je po naredbi kneza Lazara, a od 1993, godine pretvorena je u manastir. Današnju crkvu sv. Arhistratiga Mihaila i Gavrila, tj. Zaovu,  podignutu  na temeljima  prvobitne građevine, krasi veoma bogata i zanimljiva unutrašnjost ,  gde dominira grob sestre Jelice,  olatar odvojen od ikonostasa neprocenjive vrednosti, a tu su i srebrni krst, kujundžijski rad izvežen od srebra, dar knjeginje Julije.

Blagodet mira i tišine, udaljenost od naselja, jezero koje se nalazi u Zaovačkoj gori i sam manastir Zaova, kao vekovni čuvar našeg kulturnog blaga i nasleđa koji nesebično nudi svoju bogatu živopisnu  unutrašnjost , vredne stare bogoslužbene knjige i ikone, zapise i natpise…..Zbog svega ovoga, vredno je doći  manastiru Zaovi.

Manastir Bradača se nalazi u ataru sela  Kula, ispod brda Bubanj, u dubodolini okruženoj hrastovom i bukovom šumom, između dva potoka koji se ispod manastira spajaju i ulivaju u Vitovnicu. Kompleks manastira je u stvari na granici atara Kule i Crljenca. Iz oba pravca povezan je seoskim putevima, ali je put Kule prohodniji te je to jedina veza kojom se stiže do manastira.

I ovaj manastir je vezan za kult sestre Jelice, jer je po narodnom verovanju na ovom mestu pala njena brada, pa je zadužbinar knez Lazar.  Čitav 16. i 18. vek. Manastir je u ruševinama, da bi bio obnovljen u devedesetim godinama HH veka. Osnova hrama je trolisna sa jednom kupolom i većom oltarskom apsidom. Zidan je od lomljenog kamena, a glavni  i jedini ulaz  u hram je sa zapada. Iznad ulznog portala je niša sa ikonom Blagoveštanja Presvetoj Bogorodici, tj. Hramovoj slavi.

Porta manastira je ograđena temeljima od ograde od drveta. Nad velikom zidanom kapijom dominira krst.  Danas  manastir ima svoj novi antimis i novu plaštanicu. Darohranilica na svetom prestolu je takođe nova, a postoje i sve potrebne knjige, krstovi i barjaci za bogosluženje.  Čista i jednostavna forma odlikuje arhitekturu manastira Bradača, koja se savršeno uklapa u tihi predeo u  kome je smešten i koji na neki poseban nenametljivi način tišinom priziva posetioce……

Manastir Sv. Petke nalazi se u selu  Smoljinac,  u potesu Zmajevac, iznad veštačkog jezera. Podignut je  u dubodolini obrasloj šumom u kojoj se nalaze izvori, i koji čine celinu sa toponimom Međa. Sam lokalitet Zmajevac je još uvek nedovoljno istražen, ali se mnoge legende i narodna predanja vezuju za njega. Kraj  izvora pored manastira posvećenom Sv. Petki, nalazi se vrba iz koje teče voda svake godine na Vrbicu. Oko ovog manastira, 11. juna po starom ili 24. juna po novom kalendaru, na dan praznika sv. Apostola Bartolomeja i Varnave, ide litija.  Sam predeo oko manastira sv. Petke, po svom položaju  deluje tako mistično da je u ljudskoj svesti vezan za nešto nadprirodno, za nešto što se dešavalo uvek noću i čiji su akteri mitska bića, na koje i sama pomisao na to izaziva uzbuđenja, što utiče na činjenicu da je posetilaca ovog manastira i njegove okoline, svaki danom sve više i više…..

Danas,  opština Malo  Crniće, iako spada u red nerazvijenih opština u Srbiji,  ima veliku ulogu ali, i potencijale za  njen ukupni razvoj u svim pravcima. Predstavlja tipično agrarno prodručje i ima izuzetno važnu ulogu u proizvodnji hrane. Razvoj poljoprivrede je dinamičan. Stočarstvo predstavlja, takođe važnu poljoprivrednu granu.  Najveći doprinos razvoju ove grane daju individualni poljoprivredni  odgajivači rasnih grla.

Nedavno je osnovana Turistička organizacija,  sa ciljem da afirmiše velike potencijale kojim opština Malo Crniće raspolaže. Pre svega, tu je kompleks „Zaovačke šume“ – turistički rekreativni centar koji predstavlja specifičnu prirodnu lepotu a obiljem lovne divljači, prostorom za kampere, restoranom „Zaova“, lovačkim domom – restoranom sa par soba za prenoćište, na samoj obali jezera sa terenima za ribolovce i kupače. Šumski kompleks  veličine 127 hektara, ispresecan je šumskim stazama, a posebnu lepotu i draž daje mu predivna oaza ptica, živopisni predeli – očuvani i sačuvani.Neophodno je pomenuti i restorane kao što je restoran „Lug“, na saobraćajnici Požarevac – Petrovac (Salakovac),  sa poznatom domaćom kuhinjom, baštom i uskoro pansione sa 20 ležaja, zatim motel – restoran „Pura-Petrol“ sa benziskom pumpom na istoj trasi,pruža komplet usluga motorizovanim turistima i drugim posetiocima, pružajući im usluge kako u prolazu, tako i na duže vreme (pansionski aranžmani sa 18 ležaja), turističko-ugostiteljski kompleks „Vlaški Dragulj“ u Aljudovu“, sa dva bazena, sportskim terenima i mogućnošću korišćenja  višednevnih pansionskih  i drugih usluga (ukupno 20 ležaja).  Selo Šapine nudi zabavena na velikom plivačkom bazenu,  pored koga se nalazi i manji restoran.

U sedištu opštine – Malom Crniću, nalazi se predškolska ustanova za decu „14 oktobar“, koja ima svoja odeljenja za decu pri svakoj školi u naselju. Postoje četiri centralne škole i to Malom Crniću, Boževcu, Smoljincu i Toponici u kojima se nastava odvija od 1. do 8 razreda. Sve škole su dobro opremljene i omogućavaju savremenu nastavu.

Opštinu Malo Crniće, prepoznatljivom čini i republički Festival dramskih amatera sela  Srbije, poznatiji  kao FEDRAS koji traje već 37 godina, kao i časopis za književnost, umetnost i kulturu „Stig“, koji bez prestanka izlazi 38 godina, što ga čini jedinim i jedinstvenim časopisom u Evropi, koji izlazi na selu. Tu je i Centar za kulturu sa mnogobrojnim tradicionalnim manifestacijama, kao i  Narodna biblioteka „Srboljub Mitić“, koja nosi ime po poznatom srpskom pesniku Srboljubu Mitiću, iz Crljenca, sa bogatim knjižnim fondom i nizom kulturnih manifestacija.

Poslednjih godina, velika pažnja se posvećuje poboljšanju i osavremenjavanju  uslova za život na ovom području, a samim tim i za život na selu uopšte.  Dosta se ulaže u infrastrukturu, obrazovanje, kulturu, sport, zaštiti čovekove sredine i sve ono što bi mladima učinilo život na selu privlačnim i zabavnim.

Leave A Comment