Данас вам за читање предлажемо књигу „Слика с морем“ аутора Фредерика Бакмана. Фредерик Бакман је аутор светских бестселера „Човек по имену Уве“, „Моја бака вам се извињава“ и „Узнемирени људи“ Роман „Слика са морем“ доноси нам незаборавно духовиту и дубоко дирљиву причу о пријатељству.“Време је чудан концепт када сте напуштени. Ако имате пет година када вас родитељ напусти, одлазак се није догодио једног одређеног дана, вец́ се дешава сваког дана. Никада не престаје.“Ово је толико емотивна и толико одлично написана књига, да ми је дошло да препишем пола исте. Готово на сваких пар страна има феноменалних мисли, догађаја да вас константно избацују из колосека.
И зато је и представљам ,без претходне припреме и размишљања, само набацујући утиске који се преливају из срца, јер их је стварно много.
Бакман је генерално моја сигурна лука када је реч о скандинавским писцима и не могу да замислим свет где нема нејгових књига.
Он је у стању да вас руши и гради истовремено док пише поезију људског срца на крхким листовима хартије и незамењив је у начину како допире до људи.
За једног скандинавца, безброј сложених и утиснутих емоција налази се у његовим књигама, да просто не важи предрасуда да су људи са севера хладни.
У најмању руку, они су , под теретом толиких осећања ,једноставно замаскирани леденом маском индиференције, не би ли успели да се носе са теретом постојања.
И мени је то фасцинантно.
Ово је дело испреплетано и хумором, и сарказмом, али и тугом и све то читате у таласима. Запљускује баш као море.
“Слика с морем“ јесте тема приче, мистериозно дело и цео концепт како видимо уметност, и колико је она боље схваћена од стране бунтовног и младог срца какво је Луизино, него ли од стране буржуја који цене уметност онако како диктира јавност.
А јавност је увек хировита и неодлучна.
Зато сам се сита исмејала од самог почетка књиге ,јер Бакман прво мора да уведе у причу и да нам да разлоге зашто је поменута слика толико у центру пажње, па док дођемо до Луизиних разлога зашто је хтела да се приближи слици, те ми већ боравимо у Луизиној глави и “чујемо“како она перципира и слику, и изложбу и богате који су дошли на аукцију.
Није ни почела књига а већ сам се смејала колико нисам за целу недељу.
Опаске о чуварима који немају латинска имена зато што у време коришћења латинског, идиоти попут њих нису постојали, био је окидач да сваку следећу опаску парафразирам себи у свеску. Зато сам и дуплирала време читања јер је моја велика мана да запишем све што ми одврати пажњу, а испоставило се да тога има много.
Пошалице ће пратити целу причу јер Луиза је полу обична тинејџерка а полу геније, и ,како и сама књига каже, то двоје деле главу па су исходи заиста урнебесни.
Луиза је један сасвим нови свет, онај са којим се јако много могу поистоветити у много чему.
Уједно , ово није само прича о слици већ и прича о девојци која је одрастала напуштена од света, родитеља, система, свега.
С друге стране ту је и невероватна дубина Луизине перцепције стварности, истинског значења пријатељства, љубави, туге , најдубљих животних понора.
Почињем да верујем да су деца које су родитељи напустили са једне стране колико у недостатку те изворне и свете љубави, са друге добили нека невидљива екстравагантна крила којима облећу свет само њима знан, готово непостојећи и невидљив за остале “обичне“људе.
Јер се у таквим особама сукоби древна мудрост и исконска туга од малих ногу.
Ово је изузетно Бакманово дело. И натераће вас да испољите можда и нешто дубоко скривено у себи, нешто из детињства, нешто што нисте ни знали да му треба простор да изађе.
“Постати родитељ? Неко је рекао да је то невидљиви плимни талас који вас удара таквом снагом да изгубите дах и никада га сасвим не повратите. Читав живот проведете задихани, рекао је неко други, јер је то љубав толико огромна да вам истискује ваздух из плуц́а. Сви други мисле да после изгледате као иста особа, рекао је трец́и, али ви ништа од тога не разумете, јер постоји тако јасно пре и после. Потпуно ново ја.“
У једном моменту, навела сам, Луиза посматра и описује уметност, то ми је ухватило велику пажњу јер је свесна апсурдности богатих, њихове гладне природе, искривљеног морала, корица без садржаја и екстраваганције без покрића.
Док је Луиза оно природно , људско биће са грешкама, манама, тугом коју носи као бреме али која је обликовала њен изванредни гениј, и ту се повлачи паралела где добијамо једну страну апсолутног лицемерја, раскоши, рутине, свега што новац може да купи, осим аутентичности и емпатије, и са друге стране имамо сирову, бунтовну Луизу која не камуфлира своја осећања, схвата да слобода нема цену и да је уметност упропашћена оног момента када је добила ознаку да може да се прода.
Луиза зато мрзи богате који уметност купују због престижа, а исти ти људи презиру Луизу и њој сличне који су склони да праве графите по зидовима, јер та уметност јесте извор и представник слободе, пошто је бесплатна.
“Фиш је убијена стварношћу. Угушена је клаустофобијом заробљености на овој планети, она је умрла од сталне туге.“
И овим сам само загребала у суштину књиге, јер ово није ни трећина онога што Бакман нуди. Али гарантујем да после оваквог штива нећете бити исти. Овакво писање извлачи из вас све оно што мислите да можете од себе сакрити – незаборавно и тајно лето, нечији додир, осмех, разгледницу, пар речи које су вам вечно остале изрезане на срцу, тетоважу чији симбол само ви знате, мирис одређеног места, доживљај пун адреналина, забрањено, бунтовно, скривено и од света али и од признања да је вама самима значило више него што сте себи хтели да признате.
“Одрасли увек мисле да могу да заштите децу тако што их спрече да иду на опасна места , али сваки тинејџер зна да је то узалудно, зато што су најопаснија места у нама самима. Фрагилна срца се сламају у палатама и мрачним улицама подједнако.“
Зато спремите марамице, било да сте пријатељица која жели да чита о пријатељству, уметник који чита због уметности, девојка или одрасла жена која није зацелила девојчицу напуштену у детињству, било да сте чувар који нема латинско име, богата особа која би да купи слику за свој салон али им се не допада ако се “боје не уклопе са зидовима“…
Ко год да сте, са овом књигом ћете постати нешто друго, и нешто засигурно више.
Бакман је још једанпут успео да својим делом преплави наша срца и остави неизбрисив траг.
И ово је велики кандидат да ми буде можда и најомиљенија књига од њега.
Аутор
Део текста преузет са Нета….