Историјат

По речима др Гаврила Ковијанића (архивска грађа о Народној библиотеци у Београду 1821 – 1944), „сама синтагма Народна библиотека казује да је ова установа народна и да припада народу…“. Обе ове синтагме су истим циљем усмерене према трећој – према култури. Све три су повезане и испреплетане чврстим нитима и немогуће их је једну од друге одвојити. Преко културе историја саопштава своје поруке покољењима. Тако гради трајност, остварује континуитет, доприноси да Народна библиотека, као део опште културе, показује људима процес духовног и материјалног развоја, усавршава и обогаћује људски живот, а достигнућа на том путу представљају трајну ризницу културних вредности у којој је уграђена прошлост. Етичке и етничке врлине и вредности нашег народа сложене су у ту ризницу, као гарант народног интегритета и идентита. Како народ, тако и појединац своје животне сокове црпи из корена и извора из којих су поникли, из врела вековног искуства својих предака. Гласови предака и прошлости била су надахнућа свим генијима света, да створе  дела непролазне вредности – књигу.У књизи „Срби у средњем веку“ Сима Ћирковић каже: „По веома старој традицији коју је у Х веку забележио Чрноризац Храбар, Словени као пагани нису имали књига, већ су „чртама“ и „резама“, „чтели“ и „гатали“. Није сасвим јасно да ли се глагол „чтети“ односи на бројање или на читање у смислу која је та реч добила у касније време. У сваком случају, смисао целине те традиције говори изричито о томе да су словени писменост стекли тек христијанизацијом, прихвативши веру која се на те књиге ослањала. До времена уласка Срба у хришћанство настало је веома много хришћанских књига и списа, међу којима нису биле све биле јако потребне за свакодневни живот великог броја хришћанина. У кругу књига потребних за хришћанску заједницу биле су оне са богослужбеним радњама, молитвама и обредима који уоквирују живот појединца од крштења до опела, затим оне са химнама и службама везаним за дане хришћанског календара, као и оне са успоменама на велике догађаје црквене историје и на личности светаца и мученика.“ 

Књиге као што су Апостол, Еванђеље, Литургија и др. морао је да има сваки свештеник. У малобројним описима оснивања цркава и манастира књиге се редовно наводе као дарови „ктитора“. Део неопходних књига обезбеђивао је оснивач, док је један део морао обезбедити и сам свештеник.

Умножавање књиге преписивањем изгледало је једноставно, али, у време о коме говоримо били су веома ретки људи способни да тај посао обаве. Они који су то умели, овај посао су с поносом извршавали као тешку, али и свету дужност.

 

 

Књига је у то време била ретка и веома скупоцена, али и функционалана. Средњовековни рукописи се нису чували равномерно, већ само на одређеним привилегованим местима (манастири, цркве и сл.).

Прве библиотеке помињу се при епископским дворовима, црквама и манастирима и служиле су искључиво владајућој класи. Сачувани монашки записи сведоче да су наше старе књиге, рукописне (касније и штампане), уништене од стране непријатеља. Међутим, култ књиге и народну свест нико није могао уништити ни отети.

Крајем ХIV, током   XV  и  XVI века, најездом Турака, поново се кида мрежа библиотека којом је била покривена цела Србија. Године 1830. стицањем аутономије, стварањем нових класних и друштвених односа, брже се у позитивном смислу мењају услови за развој просвете и културе.Отварају се школе, набављају  књиге, купују штампарије, оснивају библиотеке. Број писмених се повећава, а и књиге и новине нису више ретке и неприступачне као раније, јер се штампају у земљи. Међутим грађанска класа имала је потребу да успостави одређене комуникације са светом, да би користила искуства развијених земаља за развој сопствене. Следећи дело Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, у жељи да за културним препородом Србије, крајем четрдесетих година XIX века, широм земље отварају се народна читалишта – нов облик јавне друштвене институције, која у историји књиге и библиотеке имају велики значај.

Прво јавно народно читалиште, код нас је основано 24.фебруара 1846. године у Београду. Поред читаонице имало је и своју књижницу. Исте године основана су читалилишта у Смедереву, Неготину, Крагујевцу и Пожаревцу, а касније и по целој Србији. По окрузима, било их је тада двадесет, отворено је укупно 70 читалишта.

Начелник округа пожаревачког, 9.фебруара 1881. године, поднео је извештај министру просвете о отварању читалишта у овом округу. У извештају је констатовано да до наведеног дана, читалишта не постоје у срезу моравском  и звиждском, али зато постоје читаонице у другим срезовима овог округа и то:

1. Велико-Градишка, у Великом Градишту, среза рамског,

2.Голубачка, у селу Голупцу, среза голубачког

3.Петровачка у вароши Петровцу, среза млавског,

4.Пожаревачка у вароши Пожаревцу,

5.Жагубичка у вароши Жагубица, срза омољског,

6.Мало-Црнићка у Малом Црнићу, среза     пожаревачког.“                                                    (из књиге „Трагом читалишта у Србији“, Гаврила Ковијанића, стр. 194).

Читалиште у Малом Црнићу, познатије као „Дружбена читаоница“ основана је 14,јануара 1879. године. Према подацима из 1880. године, у првом полугодишту имала је 13 чланова, а до краја године 18. Годишња чланарина била је 12 динара. Приход од наплаћене чланарине и одржане беседе 2. јануара исте године, износио је 402,6 динара. За 170,7 динара купљене су новине, а за 23,5 динара књиге. Износ од  178,6 динара предат је Радовану Несторовићу, главном кмету, за грађење школе у Малом Црнићу. Српско-црногорској читаоници у Америци, поклоњено је 12,2 динара, тако да је у каси за 1881. годину остало само 17,6 динара. Читаоницу није помагала тадашња општина, али је велику помоћ примала од власника малоцрнићког млина Игњата Бајлонија и његових синова, који су осим претплате за новине: „Српске новине“, „Исток“, „Тежак“ и „Политику“, обезбеђивали просторије, потребан инвентар, па се претпоставља да је била веома добро опремљена.

Писмени мештани Малог Црнића су поред наведених новина могли да прочитају и листове као што су:

–„Српска зора“,

–„Јавор“,

–„Хрватски вјесник“,

–„Застава“,

–„Српски лист“,

–„Видело“

–„Невен“,

–„Господарски лист“,

–„Народни лист“,

– „Ивер“,

–„Ланд унд Меер“,

–„Кикирики“.

Било је укупно 15 периодичних публикација, од тога 5 на страним језицима и то две на чешком и три на немачком језику. Осим поменуте периодике, ова читаоница је имала и 46 књига.

Не зна се тачно колико је дуго читаоница у Малом Црнићу радила, али оно што је урађено за време њеног постојања, вредно је пажње. Популарне су биле „читаоничке беседе“, организоване као врста забаве за мештане. Прилагођаване су укусу слушалаца, тако да је поред занимљивих беседа заступљена како народна, тако и уметничка музика, што произилази из чињенице да је међу млинским радницима , који су били чланови читаонице, било доста Чеха, Словака и других, а познато је да су тада Чеси били најмузикалнија нација у Европи.

Познато је да је у срезу млавском, у Црљенцу – селу које данас припада општини Мало Црниће, прва читаоница са мањом библиотеком основана 01.01.1907. године, заслугом учитеља Михаила – Мише Огњановића. Учитељ Миша је окупио око себе младе и интелигентне људе и пронашао начин да их веже за себе. Набављао им је књиге и листове, који су их највише интересовали. У почетку он им је сам лично читао и све тумачио, док им није „омилио“ књигу, па су сами почели да читају и да се такмиче ко ће више прочитати и запамтити. Они што су били неписмени, научили су да читају и пишу, како не би били мање цењени од својих другова, али и због тога што им је то користило у формирању сопствене личности.

Поред ове библиотеке, постојала је и библиотека у Великом Селу која је било веома добро опремљена. Књижни фонд је био разноврстан и углавном је задовољавао потребе грађана. Великосеоска  библиотека се убраја у најстарије библиотеке на овом подручју.

Године 1937, у Божевцу је од стране групе грађана, предвођене великим ентузијастом, познатим трговцем и поштоваоцем књижевне културе, Светозаром Томићем, основана библиотека, која је такође имала веома солидан књижни фонд и бележила добре резултате у свом раду.

Ратне године и тадашње опште политичке и економске прилике, нису мимоишла ни читалишта ни библиотеке, како у целој Србији, тако и у нашем крају. Нека су уништена у ратном вихору, друга расформирана, док су поједина покушавала поново са радом. Село Црљенац 1922. године обнавља  рад своје чиаонице и успешно ради све до почетка Другог светског рата, када и друге обновљене читаонице и библиотеке престају са радом. Књиге су развучене по кућама, али су оне „нарочито забрањене“ и даље ишле из руке у руку. Заслуге за то припадале су углавном просветним радницима и припадницима покрета који су се борили поред окупатора.

У веома богатој културној баштини Малог Црнића, значајно место заузима појава и излажење првих новина у овом месту 1934. године. Десетак година касније  излазио је илегални лист „Наша реч“, који је представљао продужетак листа „Истина“. Старији становници Малог Црнића: Милорад Стојаковић, Угрин и Урош Обрадовић, Александар Ивић, Катарина Ивановић и Богосав Перић, поносно су говорили о новинама везаним за село „Сељак“. Новине су лепо примљене од стране читаоца, али његово излажење било кратког века. У књизи „Пет векова писане речи“, Младен Владимирович за лист „Сељак“ каже да је то лист за препород села. Лист је излазио сваког првог и петнаестог у месецу. Претплата за годину дана била је 20 динара. Први број изашао је 1.децембра 1934. , а последњи број 18 , 1 августа 1935 године. Уредник и власник листа био је угледни земљорадник из Малог Црнића, Светомир Света Миладиновић.

Жеља за књигом, као видом културног образовања и усавршавања у свим областима живота, код житеља овог краја све више расте. Године 1957. у Божевцу поново је основана библиотека, која континуирано ради све до 1966. године. У сви околним селима, као што су Црљенац, Смољинац, Велико Село и др. постојале су сеоске библиотеке, које су свој рад преносиле  и на тадашње школе.

Скупштина општине Мало Црниће, на заједничкој седници својих већа, дана 05.12.1966. године, а на основу Закона о библиотекарству, донела је одлуку о оснивању Општинске библиотеке, као самосталне установе. Због недостатка просторија и других објективних разлога, званично је регистрована тек у јуну 1967. године. Након адаптације додељених просторија, (данас канцеларија бр.1 у Пореској управи), директрор Матичне библиотеке, општине Мало Црниће, како је уписано у судски регистар 31.07.1967. године био је Србољуб Митић из Црљенца, а поред њега за потписивање докумената био је овлашћен Драгослав Живадиновић из Калишта. Библиотека је имала свој Савет, као орган управљања, кога је уз сагласност Савета за просвету, културу и физичку културу, постављао директор библиотеке.

Већ у 1967. години, Библиотека је оживела рад у десет самосталних огранака на терену општине и то у следећим насељима: Велико Црниће, Велико Село, Црљенац, Божевац, Смољинац, Калиште, Топоница, Батуша, Кула и Крављи До. У овим књижницама и читаоницама, Матична библиотека врши стручни надзор, води извештајну и статистичку службу, позајмљује им књиге и материјално их помаже, што акцију „Популарисање књиге на селу“ чини веома успешном. По извештају о раду тадашњег директора библиотеке Србољуба Митића, за период  01.01.1067. – 31.03.1968. године, библиотека је располагала књижним фондом од 2.334 књига од чега је 2034 било каталошки обрађено. У овом периоду број прочитаних књига био је 411, што је обзиром на вишегодишње мировање месних књижница, било изнад сваког очекивања. И знак да је традиционално интересовање за књигу, на нашем подручју сачувано. У регистар читалаца, тада је био уписан 71 члан ; од тога 16 читаоца су била деца.

У огранцима Матичне библиотеке, налазило се укупно 6.641 књига. Појединачно:

–Велико Црниће: …………………………………………………………………………………………………………   400

–Божевац: ………………………………………………………………………………………………………….1372

–Кула: …………………………………………………………………………………………………..421

–Црљенац: …………………………………………………………………………………………..  743

–Батуша: ……………………………………………………………………………………………..  410

–Крављи До:…………………………………………………………………………………………. 600

–Смољинац: ………………………………………………………………………………………….600

–Шапине: ………………………………………………………………………………………………300

–Велико Село: …………………………………………………………………………………………………………….70

–Топоница: ………………………………………………………………………………………….  850

–Калиште: …………………………………………………………………………………………. ..375

-Салаковац: ………………………………………………………………………………………..500

`           Укупно у Матичној библиотеци и огранцима било је 9.025 књига.

У огранцима радили су плаћени књижњичари са скраћеним радним временом од 16 часова недељно. Највише књига из Матичне библиотеке користило је насеље Велико Село, упорним залагањем тадашњег књижњичара Велибора Милојковића, који је долазио аутобусом и књиге односио у коферима. Од позајмљене 162 књиге, прочитана је 151. Најбогатије књижне фондове има село Божевац, Црљенац, Топоница и Велико Село. До краја 1967. године Библиотека је била преплаћена на листове као што су: „Борба“, „Нин“, „Политика“, „Илустрована политика“, „Свет“, „Реч народа“ и „Фронт“.

Одлуком Савета Матичне библиотеке 15.06.1971. године, за управника постављен је Драгослав Живадиновић, председник Културно-просветне заједнице, који званично са радом у библиотеци почиње 01.07.1971. године. Библиотека већ носи назив „14 октобар“ и упркос недостатку одговрајућих просторија, инвентара и стручних кадрова, њен рад је у успону. Године 1977. у радни однос је примљен Славољуб Огњановић – Оги, као возач библиобусаи приправника за књижњичара. Матична библиотека је 1980. године имала 14000 књига, обрађених по универзалној децималној квалификацији.

У пет централних основих школа постоје школске библиотеке и то: „Дража Марковић – Рођа“ у Смољинцу (књижни фонд око 6.200 књига), „Моша Пијаде“ у Малом Црнићу (књижни фонд – 10520 књига), ОШ „Ђура Јакшић“ у Топоници ( са књижним фондом од 5.100 књига), ОШ „Бранислав Нушић“ у Црљенцу (са књижним фондом од 4320 књига) и ОШ „Милисав Николић“ у Божевцу (књижни фонд од 7.800 књига).

У свом седишту,  Матична библиотека има уписаних 654 читалаца, а са сеоским књижницама којих је у то време било осам, има преко 2000 чланова, не рачунајући чланове школских библиотека. Годишњи просек прочитаних књига у библиотеци са пунктовима је 13000, што није занемарљив статистички податак.

Осим тога што се бави својом основном делатношћу, прикупљањем, обрадом, чувањем и издавањем односно позајмљивањем књига и другог библиотечког материјала, Матична библиотека организује књижевне сусрете, изложбе, расписује конкурсе за најбоље ученичке радове и сл. У библиотеци тада ради и Живан Марковић из Малог Црнића, као књижњичар,који након одласка у пензију Драгослава Живадиновића, сам наставља са радом.

Библиотека је тада била смештена у згради преко пута Млина „Млава“, коју данас користи Општинска организација Црвеног крста.У то време поменута зграда није била адекватна за чување библиотечке грађе  и која би сигурно   била уништена због влаге и других лоших услова да књижни фонд није на иницијативу Богољуба Ивковића из Калишта, и Драгише Милошевића из Божевца, пресељен у зграду где  се налази данашња библиотека.

Одлуком Скупштине општине Мало Црниће, од 31.05.1993. године, о оснивању Центра за културу, Матична библиотека „14 октобар“ исте године почиње са радом у оквиру Центра, као радна јединица (посебна делатност), без својства правног лица. У том периоду стагнирају са радом огранци у селима, али су зато активније школске библиотеке. Фонд књига у Матичној библиотеци је разноврснији и богатији. Читаоцима је тада на располагању било 19500 књига свих жанрова. Године 1995. Скупштина општине Мало Црниће доноси  поново одлуку о оснивању библиотеке „14 октобар“, као самосталне институције. Међутим, из објективних разлога, Библиотека и даље ради у оквиру Центра за културу. Књижни фонд је у континуираном порасту и достиже цифру од око 29000 књига. Као проблем појављује се обрада књига, јер је у књигу инвентара уписано само 18.774 књига. У поменутом периоду библиотеком су руководили , Душанка Пантић, Душица Милутиновић и Новица Стојимировић – директори Центра за културу, док је у на пословима књижњичара радио Живан Марковић.

Од 05.09.1996. године, библиотека на основу Одлуке Скупштине општине Мало Црниће, носи назив „Србољуб Митић“ по слободно можемо рећи, највећем  песнику Источне Србије, из Црљенца, који осим тога што је био први управник библиотеке у Малом Црнићу, велики допринос дао оснивању часописа „Стиг“ и  у једном периоду био његов главни и одговорни уредник. После његове смрти  (1993.), 1994. године установљена је од стране Скупштине општине Мало Црниће, књижевна награда „Србољуб Митић“, која се сваке године додељује 14. октобра на Дан општине – аутору најбоље књиге песама у тој години.

Године 2002. Живан Марковић одлази у пензију, а у библиотеци од 1. фебруара исте године у библиотеци почиње да ради Зорка Стојановић као књижњичар, а од 22.03.2002. као директор. На иницијативу Матичне библиотеке  „Илија М. Петровић, поштујућу одредбе Закона о библиотечкој делатности, а уз помоћ тадашњег председника Скупштине општине Богољуба Јовановића и директора Центра за културу Мало Црниће , Новице Стојимировића, започет је процес  уписа библиотеке у судски регистар као правног лица. Априла 2003. године, Трговински суд у Пожаревцу доноси решење FI.139/2003,  о упису малоцрнићеке библиотеке, ( која је још увек радила по називом  „14 октобар“ и у оквиру Центра за културу, иако су ранијих година донете одлуке о њеном конституисању као самосталне установе и промени назива) у судски регистар под бројем 1-167-00 , под називом Библиотека „Србољуб Митић“ са следећим делатносима:

–  92511 Библиотека

–  22110 Издавање књига, брошура, музичких књига и других публикација

– 92319 Уметничко и књижевно стваралаштво и сценска уметност

–  72300 Обрада податка

–  72400 Изградња базе података.

–  92522 Заштита културних добара, природних и других знаменитости.

У овом периоду, Библиотека бележи значајне резултате у свом раду.

Адаптиране су неке од просторије зграде у којој је смештена библиотака, уређена мања читаоница,  књижни фонд је у сталном – контуиунираном обнављању, повећан број читалаца а самим тим је повећана и читалачка активност. Покренуте су и нове културне манифестације у оквиру Библиотеке, организоване ликовне иложбе и изложбе књига, организоване књижевне вечери и сусрети песника. Обновљена је сарадња са основним школама, другим институцијама у области културе, и библиотекама на ниву Браничевског округа.

19. фебруара 2007. године, разрешена је дужности директора, а за директора је од стране Скупштине општине  за  вршиоца дужности именована Маријана Вељковић из Великог Црнића, која ову функцију обавља до 01.08.2008. године, а за директора поново постављена Зорка Стојановић, која истовремено обавља и послове књижњичара., док Маријана Вељковић, наставља са радом на одређено време, као помоћник књижњичара. И даље се чине напори  у циљу обезбеђивања услова за што успешније обављање послова из библиотечке области.

За крај –  цитат из записника сачињеног дана 21.02.2002. године, приликом редовне радне посете, а у оквиру стручног надзора, референта матичне службе и службе за развој надлежне Матичне библиотеке „Илија М.Петровић“ из Пожаревца, и предствника Народне библиотеке Србије, Владимира Шекуларца из Београда : „Процењујемо да по свим параметрима, Библиотека у Малом Црнићу има услове да постане једна од најбољих општинских библиотека у Браничевском округу….

Leave A Comment