У плодној стишкој равници, у Малом Црнићу, у библиотеци „Србољуб Митић“, организован је пријем чланова Удружења лекара писаца „Видар из Београда“. Лекари- писци: др. Данијела Јевтић; др. Радмила Шехић; др. Мирјана Абрамовић Поповић; др. Мирјана Милачић Бајић; др. Вања Јокнић Цупара и др. Меланија Илић, посетили су, поред Библиотеке, индустријски део старог млина „Млава“, који је изградила чешка породица Бајлони, и Заовачку гору. О манастиру „Заова“, надахнуто је говорио старешина манастира Марко Пекић. После казивања духовне поезије, писци су видели извор „Шопот“ и Језеро, да би дружење наставили на књижевној вечери у Библиотеци „Србољуб Митић“, у присуству завичајних писаца – представника групе Стишких песника: Светлане Перишић, Љубисава Грујића Грује, Светлане Пауновић, Драгана Радосављевића и директорке Библиотеке, Данијеле Божичковић Радуловић. Овом књижевном скупу, присуствовао је и др. Емад Еслем, директор Дома здравља, Мало Црниће и председница Црвеног крста Мало Црниће, медицинска сестра, Данијела Цвејић, као и Драган Петровић, свештеник из Смољинца. Директорка Библиотеке, Данијела Божичковић Радуловић у име домаћина поздравила присутне госте:
„…Речи топле, нежне, драге, лековите. Речи које лече. Речи спојене емоцијама и нанизане у песму. Песма може бити мелем за срце, а књига уточиште за уморну душу. Медицина и поезија, иако наизглед различите, додирују се у својој бити и суштини: обе лече, обе подсећају на лепоту живљења, обе проналазе начин да утеше и охрабре. Човек је склад тела и душе. Бринемо се о телу, хранимо га, штитимо, лечимо. Али, шта је са душом? Не видимо је, не можемо опипати њене ране, али осећамо кад боли, кад посустаје, кад јој је потребан лек. Као што доктори лече тело, песници лече душу. Поезија је мелем, реч је лек, а књига је уточиште у ком се умирује узбуркано срце. Баш као што лекови лече тело, поезија лечи дух. У песмама се крије оно што наука не може измерити – помирење са собом, утеха у неизрецивом, пут до дубоких истина. Мудри лекари знају да без снажног духа ни тело не може бити здраво. Зато, данас славимо обе професије -оне што лече ране, које видимо и оне што лече ране, које осећамо. Док поезија шапуће о ономе што је срце знало, а ум заборавио, медицина води борбу за живот. Једна лечи оно што се види, друга оно што се осећа. Али обе су дар, обе су уметност, обе су пут ка целини човек….“
Програм је отворен песмом „Не дам“, коју је говорила ученица 6. разреда О.Ш. Дарија Димитријевић из Смољинца и „Бацање Карата“ Србољуба Митића, у извођењу Данијеле Б. Радуловић и Радице Павловић.
Уследило је читање поезије гостију и домаћина, а чули су и дивни звуци гитаре, Ивице Поповића из Београда.
Једном речју, вече за незаборав. Нешто што ће се памтити али и наставити у наредном периоду.
