Безброј пута прочитам песму Данијеле Миланове и увек је доживим другачије. Ако пронађем оно, што је свакој речи, која је излетела из срца дало крила, онда сам успела да видим ту минијатурну клицу радости стварања у њеном срцу и то ми много значи. (занемарите то, што је моја директорка, ово је сасвим нешто друго- љубав према књижевности и да једна другој говоримо истину када је креативно стварање у питању…
У песму „Кост“ уткала је све своје емоције. Мислим да се трудила да их симболима и песничким сликама прикрије, али ако се мало више и дубље анализирају стихови , или се чује песма у њеној интерпретацији, јасно је све.
Песма је модерног израза и веома слојевита. Стихови се ослањају на јак камен темељац, јер „кост“ је симбол трајности. Међутим, ја ту видим бол и патњу. Сама реч „кост“ често се везује за даму у црном – смрт и сећање. Управо то песникињу наводи говор о прошлости, наслеђу и ономе што оставља иза себе. Данијела Миланова је позната по томе да се игра контрастима попут „нектара и пелина“, „сунца и леда“, „сна и зла“. Управо ти контрасти указују на искуство које има, а у њему се све преплиће – срећа, туга, успех, понекад и промашај. Упечатљиво наглашава да је у људској природи оправдано постојање грешака. Оне су основа за лични раст и развој. Избори су представљени као саставни део људског постојања, а песникиња се не љути ни на себе ни на друге, већ указује на прихватање судбине. Начин на који она прихвата судбину је посебна прича, коју само она зна. О томе не говори, али зато нама – читаоцима стиховима предочава тежину и лепоту живота, као и помирење са сопственом судбином. Судбина Данијеле Миланове једним делом представља моћ да стиховима, наслика кост и њену срж кроз осећај унутрашњег мира и прихватања сваког животног догађаја. Вешто убацује митске елементе (вила, вештичји трагови) , да би мистичном димензијом песмом објаснила комплексност људског постојања, због бројних легенди које нас подсећају да постоје и „животна правила“.
Песма „Кост“ је стилски изражајна, са богатим метафорама: „жуч изливена у океан смеха“ и „кост сам у грлу“. Оне указују на контраст између бола и радости. У ствари то је снажна визуелна слика дубоких емоција, сачињена од контраста између бола и радости. Контраст између дара божијег и промашаја, указује на сложеност људског искуства и потребе сталног надограђивања.
Има варијације у дужини стихова, али оне доприносе динамичности и изражају емоционалних промена. У тој динамичности је трајна лепота.
Стих „Кост сам у грлу“ симболизује нешто што је тешко изговорити или тешко савладавање изазова унутрашње борбе аутора са животним недаћама. Јак паралелизам дат је у стиху „Била сам снага и сан“. Има ту и симетрије. Снага и сан су у истој равнотежи и истог граматичког облика, чиме се истиче њихова равноправност и важност. Алитерација – употреба сличних сугласника (нпр. „туга и јед“) доприноси ритму и мелодији песме.
Песма има слободан стих, што омогућава аутору да изрази мисли и осећања без строгих правила. Овај приступ доприноси природном току речи.
Репетиција речи „била“ ствара ритмичку структуру и наглашава важност идентитета и постојања.
Сложеност и ритмичка игра чине је снажним уметничким делом које оставља снажан утисак на читаоца.
З. Стојановић