„Дух нас његов купи сред Божијег храма, дух његов звезда над нашим школама“
Постоје стихови који нам на први поглед звуче свечано и свеприсутно, али тек када мало успоримо и размислимо, схватимо колико дубоку поруку носе. Управо такви су стихови: „Дух нас његов купи сред Божијег храма, дух његов звезда над нашим школама.“ Они су кратки, али у себи носе читаву филозофију о томе како човек, својим животом и делом, може постати много више од обичног бића које једном дође и једном оде. Ови стихови показују да постоје људи чији дух остаје да живи, да инспирише, да окупља и води генерације, чак и кад њих више нема међу нама.
Када се каже да нас „дух његов купи сред Божијег храма“, прва мисао је, наравно, на простор светости. Храм је симбол нечег вечног, нечег изван свакодневног живота. Али у овом стиху, храм не значи само верски објекат. Он представља место где се чува оно најчистије и најузвишеније у човеку. Храм је и дух заједнице, и сећање, и традиција, и морал. Ако је нечији дух присутан у храму, то значи да је та особа својом добротом, знањем, храброшћу или делима заслужила посебно место у срцима људи. Такве особе постају мерило, узор, светионик који не престаје да светли.
И можда је најзанимљивије то што се у стиху не каже да нас дух „посматра“, „учи“ или „спасава“, него “купи“. То је једна топла, српска реч која значи окупити, повезати, држати заједно. Као када око огњишта седне цела породица. Као када на празник сви иду на исто место јер им то представља сигурност и припадност. Овај стих говори да се око духа таквог човека људи окупљају, да тај дух даје снагу и заједништво, као да их подсвесно привлачи. Не физички, него морално и емотивно.
Када размислимо о томе, схватимо да сваки народ има барем једну такву личност. То су људи који су својим животима показали како се живи часно, како се борити за вредности, како оставити траг који се памти. Такви људи постају део „Божијег храма“, али не само као верски симбол, него као део народног духовног идентитета.
А онда долази други део стиха: „дух његов звезда над нашим школама“. Овај део ми је лично можда и снажнији од првог. Јер ако је храм симбол вере и традиције, онда је школа симбол будућности. У школи расте оно што ће једнога дана бити народ, друштво, држава. У школи се формирају карактери, ставови, навике. Ако је нечији дух „звезда над школама“, то значи да он осветљава пут младима, даје им смер, чува их од лутања. То значи да његове идеје, његова дела, његова жртва или његова мудрост и даље утичу на то како неки млади човек размишља, коју вредност носи у себи и шта жели да постане.
И заиста, звезда је изузетно лепа метафора. Звезде су нешто што генерацијама служи као оријентир. Путници су се оријентисали по њима, песници су их опевали, научници проучавали. Звезда је симбол постојаности и светлости која долази одозго не наметљиво, не силовито, него тихо, неуморно, увек присутно. Кад се каже да је дух једне важне личности „звезда над нашим школама“, то значи да он ненаметљиво води младе, да их подсећа шта је исправно, да им даје снагу када није лако и да их подучава чак и када га они не познају лично.
Када спојимо ова два стиха, добија се занимљива целина. Они повезују прошлост и будућност, традицију и образовање, дух заједнице и развој појединца. Они говоре о човеку који је постао мост између онога што смо били и онога што желимо да будемо. Такви људи су ретки, али управо зато се о њима пева, њима се пише и њих се слави. Њихов дух чува народ од распадања, а истовремено га води ка нечему бољем.
Можда најважнија порука овог стиха јесте да дух таквог човека живи. Не у некој магији, не у легендама, него у нашим поступцима, у нашем односу према знању, према вери, према моралности. Ако се неко налази у храму онда је део наших најдубљих вредности. Ако се налази над школама онда је део наших будућих генерација. То значи да његово постојање има двоструки живот: један у прошлости, кроз сећање, и један у будућности, кроз инспирацију.
Данас, када се свет брзо мења и када су вредности често помућене разним изазовима, још је значајније имати такве „звезде“. Млади људи, одрастајући у времену пуном информација, брзине и несигурности, лако могу изгубити компас. Али ако се у школама чувају идеје, речи и дела оних који су били велики, онда школе постају више од институције: постају светионик. Постају место не само учења, него и обликовања личности.
И ту долазимо до важног закључка: овај стих нас учи да је образовање више од пуког памћења градива. Образовање је пренос духа, а не само знања. Није поента само научити формуле, лекције, чињенице. Поента је научити како мислити, како осећати, како бити човек. А то се не учи из уџбеника, него из људи који су својим животом показали шта значи бити узор.
Због тога школе морају бити места где се негују вредности, где се памти прошлост да би се градила боља будућност. Ако је неко својим духом постао „звезда над школама“, то значи да је његова порука издржала тест времена и да је довољно снажна да утиче и на будуће генерације.
С друге стране, први део стиха нас подсећа да не смемо изгубити везу са оним што нас је обликовало. Храм, као симбол вере и традиције, подсећа нас да морамо имати корене. Без корена, ни дрво не може стајати, ни народ. Дух једне велике личности окупља нас управо зато што нас подсећа на оно што не смемо заборавити: ко смо били и какве вредности су нас одржале.
Када ове две слике спојимо храм и школу — добијамо поруку да се духовност и образовање не смеју раздвајати. Човек мора имати и душу и знање, и морал и образовање, и прошлост и будућност. Само тако може бити целовит. Само тако може допринети друштву.
Зато овај стих није само песничка слика, него прави водич за један народ. Он поручује да се морамо окупљати око вредности, а не око подела. Да морамо учити из прошлости, али гледати ка будућности. Да морамо поштовати оне који су свој живот посветили заједници, да бисмо и сами једног дана постали људи на које ће неко нови моћи да се угледа.
Није пресудно ко је тачно особа о којој се говори у стиху. Пресудно је то да се она претвара у симбол симбол духа који инспирише, чува и усмерава. А свако друштво које има такав симбол има чврст темељ и јасну смерницу. Такав дух постаје део народне свести, део идентитета, део онога што преносимо са генерације на генерацију.
И управо зато, кад се каже: „дух нас његов купи сред Божијег храма, дух његов звезда над нашим школама“, ми чујемо много више од речи. Чујемо поруку о јединству, о угледу, о образовању, о традицији. Чујемо позив да се заузмемо за праве вредности. Чујемо обавезу да будемо достојни оних који су нам пут осветлили.
На крају, можда је најлепша мисао коју из ових стихова можемо извући та да је духовна величина много трајнија од свега материјалног. Зграде пропадају, ствари се троше, имања нестају. Али дух, ако је чист и снажан, ако је оставио траг, наставља да живи у сваком ко у њега верује. И док год у школама постоји макар једно дете које се угледа на такву светлост, та звезда неће никада пасти.