КАТАРИНА ПОПОВИЋ
Шифра: Боровница 888
СУНЦОКРЕТИ
Путујем тужна зеленим морем,
Промичу облаци као ласте,
Сунце их зраком ко бичем гони
У мени нада полако расте.
Бежим из града у дивљину
У савршенство звукова, боја
Па туга полако креће да бледи
и осећам да сам поново своја,
Бескрајне њиве ,црница плодна,
Далеководи, као људи,
Рода у гнезду на димњаку
Све то у мени наду буди
И онда прасак светлећег биља
Боји равницу, до краја света
Осмех на лице моје враћа
Хиљаде светлећих сунцокрета.
Туга нестаје, срећа ме буди,
Моћна равница жутилом дише
Желим да аутобус стане
и да одавде не одем више…
Да ширим руке, латице жуте,
Да грлим сунце његовом бојом
Да певам срећна „Фијакер стари..“
да осетим се заувек својом
Заувек срећна у пољу жутом,
Уз песму да грлим сунцокрете
Да играм као ношена ветром
желим да заувек останем дете.
Катарина Поповић у овој песми живописно приказује сопствени снажни емоционални пут у природу, непоколебљива у вери да је у њој извор наде и безбедно уточиште за племениту и чисту душу човека. Тема је управо повратак природи приказан кроз централни симбол у знаку сунцокрета. Приметан је контраст између живота у граду (где преовладава бетон) и села са широким ливадама, шумама, засејане њиве пшеницом, сунцокретима….
Град овде представља тугу и стрес, и код песникиње се јавља жеља за бекством у бескрајне пририродне ширине, где би се бар за тренутак вратила себи и ослободила негативних емоција. Жута боја сунцокрета симболише светлост, живот, умирање, али увек и поново рађање. Васкрснуће је радост, жеља за здравим и пуним животом у радости и спокоју.
Стихови су ритмички и мелодични, дакле пријатнаи за читање и слушање. Сваки стих је жива слика: „… И онда прасак светлећег биља / Боји равницу, до краја света / Осмех на лице моје враћа / Хиљаде светлећих сунцокрета….“
Песникиња на тренутак изражава тугу, али је брзо метафором и на делове алегорично трансформише у срећу: „…Туга нестаје, срећа ме буди / Моћна равница жутилом дише / Желим да аутобус стане / и да одавде не одем више…“. Употреба епитета, као стилске фигуре доприноси још већем и лепшем приказу лирског субјекта, који је овде женствен, сликовит и изражајно личан. Епитети: Зелени, тужни, жути, Поређења: „Промичу облаци као ласте, / Сунце их зраком к`о бичем гони…“
Општи утисак читаоца је топлина и нежност, која се рађа из песме, иако жудња и носталгија дају тужну ноту…У сунцокретовом пољу је колевка сигурности, детињство, жеља да се и зрелом добу „сачува дете у себи“, а то је веома важна порука, коју нам даје ауторка ове песме кроз моћну симболику сунцокрета: плодност, мудрост, срећу, здравље, бесмртност, виталност, интелигенцију. У хришћанству је симбол божије љубави, и непоколебљива вера у усмеравању душе ка највишем духовном ниву.
З.С.
