„НЕКА БУДЕ БОРБА НЕПРЕСТАНА…“
поручује Иван Лаловић,
добитник Књижевне награде „Србољуб Митић“ 2025. године
З. С. Уредништво Билтена ФЕДРАС-а, као и Жири за доделу књижевне награде „Србољуб Митић“, не прикупља податке са Википедије, друштвених мрежа и разноврсних портала. Верујемо више у „живу реч“ у оно што чујемо. Реците нам, за почетак, шта Вас је навело да конкуришете за Књижевну награду „Србољуб Митић“.
И. Л. Нема двојбе да је награда „Србољуб Митић“ једна од најпрестижнијих награда које се додељују за песничку књигу. Награда која има традицију и која оставља трајан печат на награђено дело, печат особености, печат делића надвремености које је имала поезија великог српског песника Србољуба Митића. Песник се њоме етаблира и смањује сумње у своје уметничке домете. Веровао сам да је књига „Жабље јунаштво“ спремна својом сновном грађом да конкурише за тако велику награду. Сваки песник је сања.
З. С. Жеља нам је да знамо, колико знате о поезији „Србољуба Митића“…
И. Л. Знам је добро и не само што је знам него ме и непрестано надахњује, чини слободнијим, смелијим, храбријим…у свом селу је провео цео живот, а био је заиста урбан песник, у многоме. Урбан у духовном смислу, самосвестан, оригиналан, свеж и модеран. Пре неколико дана сам делећи радост поводом награде причао са Невеном Витошевић, кћерком Драгише Витошевића, познатог књижевног критичара, који је песника Митића подржавао од самих почетака. Био је чест гост у њиховом дому. Има ту драгоцених анегдота…и то је Митићева поезија. Он је поезију живео, а богме и она је живела њега.
З. С. Први пут сте у Малом Црнићу, први пут конкуришете и бивате награђивани. Шта је у души, какви су утисци?
И. Л. Видели сте и сами, нисам могао да сакријем радост због награде. Велика ствар. Али и није само то. Читајући ко је све у ширем избору за награду, схватио сам да сам, великом срећом, у једном духовном и интелектуалним миљеу који схвата шта је права поезија, који су поетски трендови, који препознаје снагу, таленат и стремљења новог таласа и нових песничких гласова на које можемо чврсто да рачунамо и који нам поручују да се за будућност српске поезије не треба бринути. Упознао сам сјајне људе – директорку Библиотеке неуморну Данијелу Божичковић Радуловић, те Зорку Стојановић и Радицу Павловић које су чиниле жири и показале шта значи храброст и љубав према поезији. Дакако, уживао сам и у самој церемонији на свечаној седници СО Мало Црниће, упознао добитнике октобарских награда сјајне прегаоце који воле ову земљу. Упознао сам и љубазне домаћине, представнике извршне власти општине на челу са председником, господином Малишом Антонијевићем.
З. С. Одакле потиче инспирација за писање стихова, сатканих у награђеној збирци „Жабље јунаштво“.
И. Л. Стихови су се рађали како сам дисао и удисао свет, од прилика и неприлика, борби свакојаких и стрепњи једног бића који има нешто јаче сензоре да осети и правду и неправду, песму и непесму, али и лепоту Лисабона, у коме још увек нисам био.
З. С. Да расветлимо мало назив књиге: „Жабље јунаштво“ . Ако погледамо називе претходних књига: „Скровиште“, „Не знам где, не знам зашто“, „Стара барка“ , „Којим морем“, назив „Жабље јунаштво“ ће можда код неких читалаца изазвати реакцију која која их води до дискретне и благе ироније у свим животним пољима. Лично, мислим да у ствари назив једноставно гори у јакој симболици?
И. Л. „У привидној травестији (жабље јунаштво) добили смо одредницу непатворене врлости. Јунаштво је оглашавати се сопственим гласом.“, забележила је Драгиња Рамадански у свом критичком тексту о „Жабљем јунаштву“, објављеном у културном додатку новосадског Дневника. Не противим се таквом тумачењу. Напротив.
З. С. Планови за наредни период. Да ли је помолу нова књига?
И. Л. Без плана сам. Рампа је подигнута. Нек музе чинодејствују.
З. С. Јако смо радознали, када су писци у питању. Налазимо се у библиотеци, тако да је следеће питање: Која Вам је омиљена књига, писац…. Шта радије читате, прозу или поезију и који је ваш омиљени стих?
И. Л. Лепо вам је у Библиотеци. Пуно је позитивне енергије. Где су књиге ту је и радости. Омиљених књига је јако пуно, омиљених писаца такође. Волим прозу, а праву поезију обожавам. Ево стихова нашег Србољуба Митића који ми падају на ум и које сам читао и на церемонији доделе награде „И волећи падам злој судбини у раље/ Ал волим и даље/ Ал волим и даље/“. Довољно. Извод је из песме, али и ово је, такорећи, песма. Цела лепа.
З. С. Животни мото?
И. Л. Нека буде борба непрестана.
З. С. Већ сам рекла да смо када су писци и глумци у питању веома радознали…који вам је омиљени филм?
И. Л. Филмове у којима глуме Роберт де Ниро и Ал Паћино увек радо погледам. Ни Вуди Ален не престаје да ме фасцинира..
З. С. Који спорт волите и за који тим навијате?
И. Л. Пре свега волим фудбал и кошарку. Навијам за Црвену Звезду. Страсно.
З. С. Онако искрено, за крај…како сте се осећали у Малом Црнићу, шта мислите о нашем ФЕДРАС-у и хоћете ли нам поново доћи?
И. Л. У Малом Црнићу сам се осећао као свој на своме. Дивна атмосфера коју чине лепи људи и диван пејзаж. Федрас је фантастична манифестација, на којој се може видети елементарна снага уметности. Желим Федрасу да траје још дуго, дуго, сигуран сам да ће увек бити људи који ће га оплемењивати и поклањати му животодајну снагу. Долазим сигурно. А хоћете ли ви звати?
З. С. Наравно да ћемо звати. Познати смо као добри домаћини. Радујемо се позваним гостима, али и путницима намерницима. Свако ко дође и види наш, како каже Србољуб Митић „рујни Стиг“ и „села бела као бисерје“, радо нам поново долази. Али, нека позив остане отворен…
Разговор водила Стојановић Зорка
