„КУЛТУРА ЖИВИ У МАЛИМ МЕСТИМА У СРБИЈИ“
речи су директорке Библиотеке „Србољуб Митић“ Мало Црниће
Овај разговор није планиран „тек тако“, да се попуни простор у Билтену. Значајан је, јер ћемо о ФЕДРАС-у и култури у Малом Црнићу, чути мишљење и утиске из два угла. Један је из угла гошће, љубитеља позоришта, књижевности и ликовне уметности, а други је из угла организатора. Мој саговорник је Данијела Божичковић Радуловић, директорка Библиотеке „Србољуб Митић“ Мало Црниће.
З.С. Трећи мандат на руководећем месту у Библиотеци у Малом Црнићу, бројним комисијама, одборима редакцијама који се баве културом. Колико је то учешћа у организацији ФЕДРАС-а?
Д.Б.Р. Велика је то част, још већа одговорност. Манифестација која траје више од пола века, дешавање на коме су биле готово сва глумачка имена; толико сјајних представа, улога, режија. На моју велику радост, и да поновим, још већу част, учествујем, како у припреми ФЕДРАС-а, тако и у организацији и реализацији овог фестивала. Одлична сарадња са Центром за културу, Општинским руководством и другим установама и појединцима доводи до добрих резултата, чији је резултат – Квалитет и трајање. Библиотека организује пропратна дешавања у виду књижевних промоција и песничких сусрета, али и изложбе, радионице и игроказе. И сама сам члан Аматерског позоришта ,,Бранислав Нушић,, мало Црниће, и део, како жирија публике, тако и део водитељског тима. Не могу а да не споменем да неколико година уназад, са својим колегиницама Радицом Павловић и Зорком Стојановић уређујем Билтен Фестивала, који је увек објављен и доступан публици последњег дана фестивала и у коме су забележене све представе и обраћања током осам дана дешавања.
З.С. ФЕДРАС је први пут одржан 1970. године. Где сте тада живели , и када сте чули за ФЕДРАС?
Д.Б.Р. Да, заиста лепе и богате године. За мало, вршњаци. Те, драгоцене 1970. била сам двогодишње дете и живела у граду рођења, Белој Цркви. За ФЕДРАС сам чула још као ученица Средње школе, глумећи у Белоцркванском позоришту. ФЕДРАС је и тада као и сада, био синоним за уметност, театар и квалитет.
З.С. Сећате ли се прве посете ФЕДРАС-у?
Д.Б.Р. У памћењу ми је остала прва посета ФЕДРАС-у. Сећам се и емоције која ме је том приликом, заиста обузела и преплавила- како једно мало место, као што је Мало Црниће (тада ми је тако изгледало) има тако озбиљно и дуговечно Позориште. Мислим да сам тада први пут помислила, оно што и дан данас често користим, јер дубоко верујем да је тако да – Култура живи у малим местима у Србији.
З.С. Можете ли се сетити неких тада играних представа и глумаца виђених на Фестивалу, и која Вам се представа највише допала у извођењу ОАП „Бранислав Нушић“, тако до 2016. године?
Д.Б.Р. Од тада сам заиста много представа гледала, и не постоји ни једна за коју не бих имала бар неку реч похвале, јер знам колико је труда, љубави, воље, времена а и одрицања уложено у сваку. Оно што сам схватила пратећи позоришне представе је да често не постоји граница између професионалне и аматерске глуме. Било да сам у публици или на сцени, осећај је истоветан- увек, када на крају, чујем аплауз, осетим узбуђење због свега тога и помислим- ево, због овог аплауза је све! То је једина сатисфакција и награда глумцима, којима позоришне даске заиста ,,живот значе,,. Што се тиче нашег позоришта и представа, омиљена су ми дела Бранислава Нушића, јер волим тај здрав, растерећујући, српски хумор, а ако смем да будем веома лична и рећи ћу да највише волим ,,Госпођу Министарку,, у режији Дејана Цицмиловића. Али и ,,Др,, и многе друге. Ако ме питате којој се представи највише радујем- највише се радујем оној следећој… коју ћемо тек да спремамо. Не бих ни једно име посебно издвојила, да се не ,,огрешим,, о оне које нисам. Ипак, рећи ћу да је, управо на ФЕДРАС-у било прилике да упознамо велика глумачка имена и да их видимо у правом свјетлу, као и да схватимо да су глумци ,,аматери,, велики ентузијасти, чији таленат увелико превазилази обичност и заборав.
З.С. Ту смо. Дакле 2017. година. Волела бих да направите паралелу између осећања госта на Фестивалу, и учесника у организацији самог ФЕДРАС-а…
Д.Б.Р. Не знам да ли сам бољи гост или организатор, волим и једно и друго, само што је организовање једног оваквог фестивала више него озбиљан задатак, и велика ми је част што сам у прилици да сарађујем са ванредним људима. Директор центра за културу Никола Томић, млад и амбициозан човек, који је од самог почетка рада показао велику страст и таленат за бољитком и напретком ове нађе јединствене заједнице. Све то не би било остварљиво и могуће без огромне подршке општинског руководства са председником општине Малишом Антонијевићем на челу, који, не само да има лидерске способности, већ има и истанчан слух за потребе културе и уметности. Све то чини да је ова средина на културној мапи Србије препознатљива. Тиме је и наш осећај среће већи, када сви заједно улажемо знање и труд – и када све протекне по плану и у најбољој атмосфери.
.
З.С. Шта је теже, бити на челу Библиотеке, као Установе културе, или бавити се само уметношћу….?
Д.Б.Р. Све је то уметност. Имам привилегију да се бавим послом који волим, и те везе између пословног и уметничког дела мене су толико испреплетене да понекад и нема јасне границе између једног и другог. Толико сам већ дуго међу књигама, да сам, некако ,,срасла,, са том причом. Понекад ми је жао да одем кући, јер у Библиотеци, заиста, постоји магија. А уметност којом се бавим, писање и сликање, држе ме негде изнад замке промашености живота. Јер живот и јесте трагање за смислом или за срећом. Ја сам изабрала срећу као циљ. Боје и речи помажу ми на том путу.
З.С. Већ сам рекла да се дуго знамо. И док сам ја „паничар“, то се код Вас не види? Увек постоји неки план Б. Јесам ли у праву?
Д.Б.Р. У животу мора да постоји план Б. А није лоше ни ако постоји Ц и Д… ако и Б ,,омане.. Или да цитирам ону сјајну мисао Вилијама Шекспира ,,Ако хоћеш да насмејеш Бога, причај му о својим плановима.“
З. С. Знам да је понекад тешко ускладити обавезе. Директор, мајка, нана, бројни пријатељи и све постижете. Често се питам одакле толико позитивног елана за рад и на радном месту и ван њега…
Д.Б.Р. Ваљда ми је такав ,,калуп“. Ја се радујем животу, и у сваком ,,злу видим и зрнце доброте“. Можда ме то одржава, да баш на овакав начин функционишем. А зашто је то тако?… Генетика, васпитање… и оно ,,нешто“ од природе и Бога.
З.С. Баш ме занима план А, мислим шта следи после ФЕДРАС-а. То увек буде неко изненађење, и за нас – најближе сараднике. Или да очекујем план Б?
Д.Б.Р. После ФЕДРАС-а крећу припреме за Новогодишњи програм. А ту су и сталне активности са најмлађима- радионице у Библиотеци и наша гостовања у вртићима и школама. Наше Позориште почиње да спрема нову представу, поводом 40 година постојања, а ја завршавам роман Библиотекарка 2 и сликам. Јер, као што знамо, УМЕТНОСТ ЋЕ СПАСИТИ СВЕТ.
Разговор водила: Зорка Стојановић