Поетска реч

SAM_1388Зорка Стојановић

Росни сутони

Сутони над рекама расту,
и река расте, птице, ветар,
и онај који ми душу,
у сјај незнан буди.
Робим непознат глас
у врту два кремена.
Знам, била је овде трешња,
и имала сам све:
зов тишине, белину латица,
лук светлости над очима,
као успаванку.
Много корака до тебе,
моја црна судбино.
Затворила сам прозоре,
али пролеће се запутило извору,
и осетих да и ја извирем однекуд,
да течем, и све се промени…
Последњи пут у срцу,
поток плав, крчаг суза
и сребро кише,
у трену поста
росни заборав.