РОЂЕНИ У МАЈУ: Милутин Бојић, књижевник

 

Милутин Бојић, српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент, рођен је 19. маја 1892. године у Београду. Његова породица се из Земуна преселила у Београд, док његови даљи преци воде порекло из Босне. Детињство је провео у радној атмосфери и са тог аспекта формирао је своју личност. Завршио је Теразијску основну школу, а 1902. године уписан је у реални одсек Друге београдске гимназије.

На студијама је остваривао добре резултате, а у слободно време читао је и проучавао дела светске књижевности, занимао се за историју филозофије, савремене психоанализе и основе психологије, исто тако проучавао је домаћу и страну позоришну уметност и учио многе стране језике. Објективно је сагледавао историју и друштвене токове. Ова његова својеврсна психоаналитичка метода уочава се у његовим књижевним делима, од самих почетака. Његова дела осликавају потрагу за суштином одређених догађаја и појава које су из истих произашле.

На почетку Првог светског рата Бојић је са војском напустио родни Београд и више се никад није вратио. У Нишу је обављао дужност цензора. Био је уредник дневног листа Гласник. Редовно је објављивао актуалне чланке. Уз чланке је објавио и свој еп Каин. Његов тираж је заплењен и уништен од стране бугарске војске. У фебруару 1915. године умрла је Бојићева мајка и тада сва брига за браћу и сестре пала је на њега. Сестру и најмлађег брата оставио је код рођака у Краљеву, а у изгнанство је пошао са млађим братом. Прелазећи преко Албаније, написао је песму о Београду Сингидунум.

Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса.
Милутин Бојић је преминуо 8. новембра 1917. године у Солуну у болници. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику. Крајем лета 1922. године његови посмртни остаци пренети су у Београд.
Родитељи Милутниа Бојића