Радња се дешава у срцу Београда, у време када је свет губио разум. Јакоб, млади наследник чувене кројачке лозе, присиљен је да промени име и идентитет како би преживео пакао Другог светског рата. Када његовог оца одведу у логор, њему и мајци склониште пружа стари породични пријатељ, мајстор Воја Јовановић. Кроз шапат игле и тајне ушивене у тканину, Јакоб учи да преживи у свету у којем се све мења али једно остаје исто – оданост породици. Када у њихове животе стигне Олгица, сироче спасено из логора, Марта, Јакобова мајка, пружиће јој љубав и заштиту, несвесна да ће једнога дана морати да је пусти.На питање да ли сваки човек треба да буде кројач своје судбине и колико има простора и могућности за то, књижевница каже: „Апсолутно да, онолико колико смо у могућности, онолико колико смо храбри, спремни на жртве, одрицања, јуришања на ветрењаче и пркошења ветру.“
„…. Бескрајно сам је волео, као и она мене, све нас, и волећу једок дишем. Мајко… – окренуо се ка одру и ковчегу у ком је лежала Марта идок су му сузе незаустављиво текле, дрхтавим гласом наставио: – … ја седанас од тебе не опраштам. Никада се нећу опростити јер верујем да ћеш мечекати у неком другом животу. Оно што црквено учење и црквена знања проповедају је једно, а душе, наше душе, нешто су сасвим друго. Никада нећуосрамотити твоје име и бићу га достојан до краја живота, ти велика жено, садушом већом од овог света. Спавај, мајко, ја ћу увек бити ту да те чувам. Утом тренутку се међу окупљенима проломио језовит јецај налик на крик. Сви суокренули главе у том правцу, али се жена чија је глава била прекривенамарамом истог трена окренула и отишла….“