ТАТЈАНА ЖИВКОВИЋ
Пожаревац
Милисав Павловић (1905-1998)
(поводом 120 година рођења)
Милисав Павловић, песник – сељак, рођен је у Црљенцу 15. маја 1905. године, а умро је 2. октобра 1998. године у Пожаревцу. Отац Милисава Павловића био је Стојадин С. Павловић (1879-1939), књижар и народни посланик. Због Првог Балканског рата 1912. прекида школовање и наставља да се сам образује на делима Јанка Веселиновића, Михаила Сретеновића, Светолика Ранковића, Милована Глишића и Пушкина. Прилику да у то време дође до књига пружа му очева књижара у Петровцу на Млави, у којој је неко време продавао књиге. Чувени “песник стишких ораница”, Милисав Павловић је, као новинар и књижевник, како наводи Велиша Јоксимовић, неуморно стварао пуних 78 година, од 1920. до 1998. године. Објавио је две књиге прозе – приповетку “На самртном часу” (Београд, 1926) и драму “Брат – небрат” (Сплит, 1927), као и две збирке поезије “Зов даљина” (Београд, 1968) и “Химна њиви” (Београд, 1975; Пожаревац 1986; Пожаревац 1996). Аутор је чувене песме “Знаш ли драги, ону шљиву ранку”, која је одавно постала део народне баштине. Песма је написана 1951. године и крајем те године наш познати музичар Миодраг Тодоровић Крњевац је написао музику. Он је компоновао и другу Павловићеву песму “Ништа лепше од наше сељанке”. Обе песме су се појавиле на грамафонским плочама 1952. године и донеле му широку популарност.
У његовој приватној библиотеци сачувана је веома значајна грађа, како за завичајну, тако и за националну књижевност. Павловић је сачувао и записник из 1938. године и другу документацију о оснивању Удружења сељака књижевника “Сеоска књижница”, које је 2. априла 1938. године одржало у сали Београдског универзитета прво књижевно вече. Приказ прве књижевне вечери сељака књижевника објављен је у новосадском политичком и недељном листу “Војвођанин” (бр. 15, 16. априла 1938. године). Павловић је један од оснивача овог Удружења и са Момчилом Тешићем, Драгојлом Дудићем, Алексом Микићем, Митром Попаром утемељио је покрет песника са села. У документацији је сачувано и писмо инжењера Михаила Благојевића, председника “Сељачког кола”, друштва за културно и економско унапређење села у Сарајеву, којим га позива да са својим радовима учествује у сељачком књижевном дану 12. и 13. марта 1939. године у Сарајеву.
Сачуван је и документ из 1929. године о покретању “Млаве”, првог недељног листа у Петровцу на Млави, чији је уредник био управо Милисав Павловић. Павловић је записао да су сарадници били књижевници из Петровца Радмило Миладиновић и Ђорђе П. Иличић, а из Пожаревца новинар Милорад Радовић Раул. Он је већ пре тога био дописник са села за “Српско Косово”, које је излазило у Скопљу и београдски лист “Балкан”, а нешто касније и за “Правду”. Станојло Димитријевић, уредник “Српског Косова” позвао је младог Милисава Павловића на сарадњу. У овом скопском листу објавио је више прича, дописа и репортажа. Из писма Станојла Димитријевића Милисаву Павловићу датираног од 15. маја 1923. године види се да му Димитријевић упућује неке критичке примедбе. У том периоду Павловић је објављивао приче у пожаревачком “Грађанину”. Једну причу је послао на оцену и Браниславу Нушићу. Познати комедиограф му је у писму датираном 11. априла 1924. каже, између осталог, “Драги господине, као што Вам је познато, моја струка је драма. Ја не бих, дакле, био кадар да Вам дам правилан суд о приповеци, а најмање о сеоској љубавно-трагичној. Не бих могао на првоме месту што село не познајем, а на другом, у мојој причи, када у њу погдекад и напишем, главно је хумор и далеко сам од љубавних и трагичних појава”. У завршном делу писма даје и родитељски савет: “Имајте стрпљења и снаге да сами себи будете критичар. Не журите да прву ствар коју сте написали дате у јавност и покушајте да сами себи кажете истину у очи”. Оригинал овог писма чува Историјски архив Пожаревац.
Прву песму (“На гробу Живојина Дачића”) објавио је у листу “Грађанин” 1928. године. Прву књигу, збирку прича “На самртном часу” (1926) Павловић је објавио захваљујући угледу свог оца међу књижарима. Сачувано је писмо од 29. маја 1926. године у коме издавач и књижар Вујић обавештава Павловића да ће књижара Томе Јовановића и Вујића објавити његове приповетке са села. Песме, приче и приказе књига објављивао је у пожаревачком часопису “Браничево” под уредништвом Војислава Живковића. Дело Живојина О. Дачића је имало велики утицај на Павловићев културно-просветни рад у стишком и млавском крају. Њему је Павловић и посветио последње издање књиге песама “Химна њиви”. Павловић се у бројним листовима са којима је сарађивао често потписивао као Геја. Поред наведених листова са којима је сарађивао између два светска рата Павловић је био дугогодишњи дописник послератних београдских листова и новина као што су “Задруга”, “Завичај”, “Младост”, “Наш весник”, “Привредни преглед”, “Село”, новосадски “Пољопривредник”, приштинско “Јединство” и многи други. Од 1953. је сарадник пожаревачких новина “Реч народа”, а са својим књижевним радовима био је, од самог почетка, заступљен у завичајним књижевним часописима “Браничево” (Пожаревац) и “Стиг” (Мало Црниће). Био је и дописник “Емисије за село”, Првог програма Радио Београда. Као вредни посленик културе на Народном универзитету у Пожаревцу је одржао низ предавања на различите друштвене теме као што су “Сељаци – књижевници”, “Одлазак становништва из села у град”, “Брачни проблеми” и др. Милисав Павловић је заступљен у антологији Радивоја Пешића “Повеља за земљу” (1963). Уврштен је у три антологије Драгише Витошевића “Орфеј међу шљивама” (1963), “Дародавци из прикрајка” (1984) и “Пастир тражи дно неба” (2001).
У рукописној заоставштвини Милисава Павловића, која се чува у Народној библиотеци “Илија М. Петровић” у Пожаревцу, а преузета од ћерке Милисава Павловића, Слободанке Секе Павловић, налази се велики број његових песама и прозних текстова, попут његове прве приповетке “Ратни инвалид” из 1920. или драмске слике “У колу”. Ту је и његова необјављена књига новинских чланака, репортажа и записа “Од срца селу”, али и рукописи песама и прича других песника – сељака: Митра Попаре, Момчила Тешића, Петра Бранковића Мајског, Србе Митића, Димитрија Баџића и др.
За културну историју Србије посебну вредност има богата преписка од више стотина писама, међу којима су и писма која су Павловићу упутили Станојло Димитријевић, уредник “Српског Косова”, Милан Кашанин, Михаило Сретеновић, Никола Дреновац, Радомир Лукић, Момчило Тешић, Драгиша Витошевић, Коста Димитријевић, Добрица Ерић, Мира Алечковић, Милојко П. Ђоковић, др Милош Н. Ђорић и др.
Миодраг (Радиша) Павловић, унук Милисава Павловића, који живи са породицом у месту Аликанте у Шпанији, је приликом посете родној кући Милисава Павловића у Пожаревцу и пожаревачкој Библиотеци у јануару 2023. године рекао да чува део заоставштине свога деде и да жели да је уступи Библиотеци. Поред сина Радише Милисав Павловић је имао ћерку Слободанку Секу Павловић, која је била стоматолог у Београду. Као пензионерка, живела је у породичној кући у улици Јована Шербановића, бр. 26 у Пожаревцу и бринула, до своје смрти, о заоставштини свога оца. Други син Ненад је преминуо као дете. Милисављев син Радиша Павловић, оснивач “Југотурса” и делегат Генекса у Лондону и виши саветник у хотелу “Интерконтинентал” његова супруга Живка и син Ненад сахрањени су на Новом гробљу у Београду. Унук Милисава Павловића, Миодраг Павловић живео је са супругом Горданом Стојићевић у Лондону до 2002. године а након тога су се преселили у Аликанте у Шпанији.
Милисав Павловић, родоначелник стишких песника, био је одан селу и родном крају, о чему сведочи и његова најпознатија збирка песама “Химна њиви”, која је имала три издања. Добитник је Повеље културе Културно-просветне заједнице Општине Пожаревац 1995. године за дугогодишњи мисионарски рад на афирмацији народног стваралаштва и за укупан књижевни рад. Ове године навршило се 120 година од рођења и 27 година од смрти Милисава Павловића. Није му се остварила жеља да буде сахрањен на сеоском гробљу у Црљенцу нити да Основна школа у том селу понесе његово његово име.
Литература:
- Библиографија расправа, чланака и књижевних радова II, Југословенска књижевност II/1, Поезија: М-Р, Загреб, Лексикографски завод ФНРЈ, 1961.
- Витошевић, Драгиша: Дародавци из прикрајка, Београд, 1984.
- Владимировић, Младен: 5 векова писане речи, Пожаревац, 1965.
- Живковић, Татјана: Преписка Милисава Павловића са српским песницима, “Стиг”, бр. 111 (2014), стр. 96-98.
- Јоксимовић, Велиша: Трајно и лажно, Рума, 2003.
- Јоксимовић, Велиша: Нема Геје остала је шљива ранка, “Браничево-Данас”, додатак за Браничевски округ, бр. 5 (8. октобар 2004), стр. 2.
- Јоксимовић, Велиша: Књижевност пожаревачког краја”, Пожаревац, 2014.
- Обрадовић, Љубиша: Милисав Павловић – песник села и стишке равнице, “Стиг”, бр. 78 (1997), стр. 75-82.
- Орфеј међу шљивама, приредили Драгиша Витошевић и Добрица Ерић, Крагујевац, 1963.
- Пастир тражи дно неба, приредили Драгиша, Вјера и Невена Витошевић, Београд, 2001.
- Пешић. Радивоје: Повеља љубави за земљу, Цетиње, 1963
