Све што је велико рађа се из маште. То је онај први импулс. Мисао. Жеља. Потреба. Блага језа и неверица од лепоте помисли да би то могло да буде… Али, машта, сама по себи, није довољна. Уз њу је потребна горућа страст и решеност. Јер, најтеже је у животу донети одлуку. А када је донешеш, усмери се ка тамо- где си пошао. Важна је усмереност ка циљу, посвећеност и неодустајање. А није увек лако. Није ни једноставно. Пуно је каменчића, камења, стена, странпутица, често, лоших прилика- и неприлика. Важна је и добра процена. Некада треба застати а некада убрзати корак, па и потрчати. Али, никада ништа човек не може сам. zа важне, најважније ствари и за постизање значајних циљева, потребни су људи. Добрим, вредни, квалитетни људи. Ако све то имате, онда су и чуда могућа. Е, тада се машта претвара у стварност и реалност.
Место на коме смо, не тако давно, није овако изгледало. Заправо, није постојало. Ове године се навршава десет година од када смо кренули да адаптирамо, сређујемо и модернизујемо Библиотеку, стварајући простор који ће бити у складу са временом у коме смо и изазовима који се пред нама постављају, уз неговање и поштовање традиционалних основа- Место, не само на коме се чувају књиге, већ и за потреба разних Удружења мештана наше Општине. Знате и сами, сведоци сте шта је све урађено- Ова сала, изолација, фасада, централно грејање, дечије одељење, завичајно, галеријски простор… нове полице, столице, игралиште за најмлађе… актуелне књиге, модерне сликовнице… све је то дело тимског рада! Данас, са нама и међу нама (као и претходну деценију)-Председник општине Мало Црниће Малиша Антонијевић, који је и сам, прво маштао о овом простору, а затим усмерио, како конкретне идеје, тако и средства ка реализацији. Поздрављам и заменика председника, Даниела Сурдуловића, начелницу Општинске управе Анђелку Миљковић, (председница Скупштине је оправдано одсутна, али оно ,,тимски рад,, ми је асоцијација на њу.) Поздрављам све директоре јавних предузећа и установа, школа, чланове општинског већа, одборнике, председника и чланове УО Библиотеке, ученике музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Пожаревца, професора Илију Рајковића…..
Зато, драги моји пријатељи и поштоваоци библиотеке, онога што је она кроз историју била, што јесте и што ће, у будућности, верујемо, бити, МИ, овде запослени, имамо велику одговорност. Када кажем МИ. Мислим на Радицу и Зорку, јер увек су уз мене, па и сада док смо припремале све ово. Признаћу вам… са мном баш и није увек лако.
Данас стојимо пред вама у ставу мирно, а како другачије и може да се стоји, у овом храму културе и тренутку који није само јубилеј, већ и завет. Наша библиотека траје већ 147 година, готово век и по културе, знања и сећања. Свака књига која је овде пронашла свој дом, свака реч која је овде прочитана, део је тог великог мозаика. Пре 147 година, настала је прва, заправо, претеча библиотеке ДРУЖБЕНА ЧИТАОНИЦА и имала 12 књига. Сада их има преко 47. 000. И како да се не боримо за наше читаоце? У времену у коме се највише говори о томе која су наша ПРАВА, ја ћу да кажем нешто сасвим супротно.
Ми Немамо права да заборавимо да је овај храм речи и знања изграђен трудом и љубављу генерација. Некада мање, некада више, али, увек у складу са временом и способношћу оних који су били ту. Важно је да се нит постојања и трајања никада није прекидала.
Немамо права да не обележимо готово век и по библиотеке, места на коме се чува знање.
Немамо права да читаоце дочекујемо без лепе речи и осмеха.
Немамо права да заборавимо Иву Андрића, Милоша Црњанског. Теслу, Пупина, Дучића, Шантића, ни Десанку, ни Милицу Стојадиновић Српкињу, нашег Србољуба Митића и многе, многе друге, али ни Шекспира, Превера, ремарка, Кундеру…
Немамо права да не чујемо Десанку Максимовић, која нас подсећа да је „књига најбољи пријатељ: „не тражи ништа, а даје све“ и да је Србија ,,Земља сељака на брдовитом балкану,, Немамо права да не будемо део света у којем су књиге бродови, како је говорио Францис Бацон, бродови што плове кроз огромно море времена. А, мирно море никада не ствара добре морнаре.
Немамо права да не останемо доследни постављеним циљевима.
Немамо права да се препустимо малодушности и летаргичности.
Нити права да одустанемо, ако верујемо да смо на правом путу. Ако посумњамо, онда је то пут за неког другог.
Немамо права да заборавимо да ништа од нас не почиње и ништа се са нама не завршава… и да сваког дана морамо да се упоређујемо са собом. И да будемо, бар мало, бољи од себе – јуче.
Наша библиотека је више од зграде и полица. Она је живи организам, место сусрета, место где се прошлост и будућност додирују на свакој страници. Она је доказ да култура није луксуз, већ потреба. Да читање није навика, већ начин живота.
Данас, када обележавамо рођендан библиотеке, 147 година трајања, желим да свако од вас понесе из ове свечаности осећај да је део нечега већег. Да је свака књига коју отворите нова прилика да упознате себе, друге, свет. Да је свака страница мост између јуче и сутра.
Али, поред основне делатности, акценат наше библиотеке је управо рад са младима, децом и најмлађима.
Немамо права да их не уведемо у свет књижевности и литературе, и да не будемо присутни у њиховом расту, развоју и сазревању.
Немамо права да им не улепшамо и обогатимо детињство. Зато обилазимо школе и вртиће. Тако подстичемо код малишана и ђака интересовање и љубав према књижевности… али и да бисмо им рекли… увек смо ту, за вас.
И зато, нека данас у овој библиотеци засузе очи, нека се најежи кожа, нека се пробуди жеља да никада не напустимо књигу. Ону, са исписаним словима на папиру. Књигу, која се држи у руци, чије странице шуште под прстима.
Бескрајно хвала на подршци, разумевању и љубави.
Хвала вам што сте део овог путовања.
Желим вас бистро море и мирну луку.
Са љубављу, пријатељем и књигом – руку под руку.
ХВАЛА ВАМ ШТО СТЕ ДОШЛИ.
