Значајно место у књижевности заузимају текстови у којима се укрштају чудесна и натприродна догађања са стварним и то на веома специфичан начин. Разлике између стварног и измишљеног не постоји. То су БАЈКЕ. У њима прича тече лагано, ликови су устаљени у вечитој борби између добра и зла. До изражаја долази узвишеност поседовања маште и жеље да се превазиђу „обавезне препреке“ и да се стигне до циља, а циљ је увек срећан крај.
У бајкама преовладава нарација, мада је често присутан и анархични као и монолошки-дијалошки облик приповедања.
На самом почетку бајке, као књижевне врсте имамо заплет, разраду и закључак. Недостатак описа природе, сцена, и ликова, наводи читаоце да сами доносе закључке у виду поука, које су увек јасне, кратке и директне. Најпознатије бајке написали су: Браћа Грим, ( Мала сирена, Палчица, Ханс Кристијан Андерсен, Оскар Вајлд. Често се о бајкама говори као о дужим причама у којима има много измишљених ликова (као што су виле, вештице, чаробњаци, але, аждаје и сл.) и догађаја (жаба се претвара у принца, сви бивају успавани сто година…). У њима се боре добро и зло и добро увек побеђује. Бајке имају стереотипне почетке, као: Био једном један…, Иза седам гора и седам мора…, Некада давно….
Српске народне бајке у чврстој су спони са Вуком Караџићем:Аждаја и царев син, Биберче, ЧАрдак ни на небу ни на земљи, Девојка бржа од коња, Златна јабука и девет пауница, и др.
Српске народне бајке се не вежу за неко одређено време или место. Препуне су праисконских слика јер их је вековима причала машта српског народа и у њих уткала исконску, живу, српску народну фантазију, па се тако машта окреће златним јабукама, девојци која је бржа од коња…
У машти српских народних бајки налазе се фантастична превирања. Мајка се претвара у краву, девојка пауница долети момку у загрљај па се љуби с њим до зоре. Али и обрта где царева ћерка постане овца, а чобанин цар. Ликови у бајкама имају моћи – на коњу са крилима јаше крилат човек, а непрегледним пољима маште трче и необичне девојке.
У овим бајкама сусрећу се знакови који указују на митску, паганску, исконску и древну машту карактеристичну за српски народ, који је заправо и аутор ових бајки.
