Пре тридесет година, тачније 28. јула 1993. године, око 17 сати, у стишком селу Црљенцу надомак Пожаревца вољом усуда несрећно се угасио живот једног од највећих песника који су икада писали на српском језику, Србољуба Митића. Родио се и умро у свом селу, живео 61 годину. Од образовања имао је само четири разреда основне школе, „преорао је” буквално све библиотеке у Пожаревцу, Малом Црнићу, Београду и остао вечник у српској поезији. Оставио је у наслеђе шеснаест објављених књига.
Прву књигу Србољуб Митић објавио је у издању Матице српске у Новом Саду сада већ далеке 1961. године, најављујући велику раскош талента и посве ретку даровитост, чиме је заправо и скренуо пажњу јавности. Следиле су: Војнички крајпуташи, Озарење Сизифа, Људске речи, Каменовање певача, Черга на утрини, Пети јахач, Орфички цртежи, Расап пустињака, Муке, Фрула у црној свили, Алин зјап, Семе, Једанаеста заповест. Потписао је и Пределе, зборник стишких песника. Захваљујући едицији „Браничево”, а понајвише тадашњем главном уреднику
Александру Лукићу, постхумно је објављена највреднија, најцеловитија и једна од најбољих књига у српском песништву „Стилити”. За живота био је познат али не и признат као велики песник. Постхумно су објављене књиге „Див Стигу“ , „Посланице од здравља“, „Јака крв“ и др.
Библиотека у Малом Црнићу носи име песника „Србољуба Митића“, и у свом фонду има све његове књиге, смештене у завичајном фонду. Године 1993. Скупштина општине Мало Црниће установила је књижевну награду под називом „Србољуб Митић“, која се састоји од Плакете, одливка лика Србољуба Митића, и новчаног износа. До сада ову књижевну награду примило је више од 30 песника, међу њима Ђоко Стојћић, Адам Пуслојић, Драган Јовановић Данилов, Танасије Младенов, Ана Дудаш, Радомир Андрић, Голуб Јашовић, Гордана Боранијашевић, Љиљана Павловић Ћирић, Иван Новчић, Стеван Милошевић , Небојша Лапчевић и др.
Драган Јацановић
-
-
-
-
- МРТВАЦ СРБИЈОМ ОДИМ
-
-
-
-
- 1.
- Ето ја самртник опет рукама
- Као кукама
- Као чакљама
- Као бакљама божијим
-
- Ја црник земни
- Ја тица разјаћена
- Ја мукама вично пцето
- Опет разапет
- Опет избоден лето челом милујем
-
- Ето ја опет зубима стење дробим
- Сунац једем
-
- Сред Србије пободен прут сам зелен
- Као врба жилорастан
- Као чемер као пелен горак и мирисав
-
- Пуст сам јелен али јелен
- Али ричем
- Али сија око моје
-
- Ја огубан
- Ја окрастан
- Али златан у грудима
- Самац уклет али вичем сред Србије
-
- Међ брдима
- Међ глувима
- Звук сам јасан
-
- То ли бесно срце бије
- То ли грми мозак смуњен
- То завијам ко пас гладник
-
- Ко вук рањен
- Ал урличем
- Ал не цвилим
- Али звони бешња моја
-
- Срџби дајем да извали моје зубе
- Да оглуви моје уши
- Да развали моју главу
-
- Ето лајем сред Србије
- Пце дозивам да ме љубе
- Мени сличне пце по души
- Мени сличне пце по срцу
- И по крви
- И по чежњи
-
- Ја последњи или први
- Или стоти пас по скитњи
- Пас по сили да је веран
- Свом племену
- Пас одметник
- Да је нада у чопору
- Пас самотник ал пас душом
- И костима
- Само с пцима
- Само с пцима
-
- 2.
- Ето ја самртник опет руком воштаном
- Као фрулом коштаном
- Црна свирам слова
- Грозну цртам слику
- Ружно мислим време
-
- Сред Србије сињи сам камен
- Лубања гола
- Ћеле-кула жива
- Очи ми купине суве ал сјајне
- Вилице сиве зуба ми пунане
- Зуби ми од биљојеђе равни равни
- Од српске проје зуби ми тупи
- Али за шкргут потаман
- Али за угриз љути потаман
- И за смеј љуцки
-
- Сред Србије сињи сам камен
- Али стамен
- Али кремен сам
-
- Гребен сам смеђи понад жита
- Глава сам бесна сред Србије
- Над травом костур бео сам
- Велика нога боса међ мравима
-
- Ево сам самац сред Србије
- Као колац
- Као колац глогов
- Као мрзни опсов Богов
-
- Сред Србије самац уклет
- Али заклет
- Ето ја самртник
- Опет оком ко поскоком.
- 1971.