Библиотека ,,Србољуб Митић,, већ годинама уназад може да се похвали има богатом издавачком делатношћу. Сваке године објавимо по неколико наслова. Најчешће су то дела завичајних писаца, јер је основно опредељење Библиотеке, када је објављивање књига у питању, управо неговање завичајности и промовисање писаца Стишког краја. Много ређе се одлучујемо да објавимо дело неког писца који не спада у ову групу аутора. То чинимо онда када проценимо да је дело изузетно квалитетно и, нарфавно, када нам средства то дозволе.
Овога пута, са збирком прича Оливера Јанковића из Београда, није било грешке. Изузетно квалитетно штиво, писца који се потврдио у поезији, прози, драмским делима, књижевним критикама- који једнако успешно пише за децу и за одрасле, угледало је светлост дана у издању библиотеке ,,Србољуб Митић,, Мало Црниће.
У Ваљеву и часопису ,,Акт,, препознали су квалитет ове књиге, а шта о истој мислимо ми можете прочитати у наставку текста
ЧУДЕСНИ СВЕТОВИ У АНТИКВАРНИЦИ ОЛИВЕРА ЈАНКОВИЋА
Чини ми се да је ова прича са почетка збирке златни кључ за улазак у Антикварницу. Тренутак је да сви заједно закорачимо у њу. А тамо нас чека- власник, шеф, старинар, младић, шегрт и газда- аутор Оливер Јанковић.
Антиквар? Супротност од квара. Да ли то значи нешто што је поправљено? Може ли се у животу ишта поправити или је све онако како треба да буде ма шта ми мислили о томе? Осим појавног, постоје и неки други светови, који су очима невидљиви и које само душе одабраних препознају. Писац ове збирке има улазнице за тај свет. Довољно за све оне који се осмеле да завире и закораче унутра.
Улазимо у један свет који је, само на изглед, стваран и опипљив. Писац нас, спретним потезима мастила и пера, води кроз лавиринте између снова и будности, показујући, сваким кораком и словом да случајност заправо и не постоји и да је све заправо део неког и нечијег великог плана.
Марсел Пруст је у ,,Трагању за изгубљеним временом,, при додиру са структуром неког предмета, укусом или мирисом, одлазио у прошлост, сећајући се, филигранском прецизношћу, и најситнијих детаља које су асоцијације оживеле у њему. Оливер Јанковић иде даље- и дубље. Он урања у слојеве испод појавности, препознаје путоказе испод првог, видљивог, нивоа, улазећи и водећи читаоца у метафизичке односе. Спретно, реториком суптилном , сликовитом, често и неочекиваном, разгрће лавиринте могућности – и у тим закључцима, често се, као у огледалу, и сами препознамо.,
Антикварница је, заправо, свет унутар нас самих. Занимљив. Необичан. Неочекиван. Неистражен. Неукротив. Личан.
Сваки предмет поседује своју посебност, енергију и причу.
Да ли су те приче стварне или измишљене, истините или створене маштом, ширином духа и креативношћу уметника? И да ли уопште треба причати о разлици између стварности и маште, или се оне, у неком тренутку, сусрећу и постају једно? Ове приче пуне су управо таквих тренутака.
Не постоји једна истина. Сваки човек има своју.
Антикварница је пишчева истина о животу и његовој суштини. Или покушај да се до ње дође.
Сваки предмет у овој антикварници пажљиво је биран. И сваки нас поучава. Карарски мермер шапуће да ,,убије те најчешће оно што највише волиш,, а прича о дувану казује колико је кратак и ништаван живот човеков. Крхко је свако биће људско а живот сам тако порозан и неухватљив.
Постоје тренуци у животу у којима се треба одвојити- од особа или предмета. Оставити их у прошлости, дати им слободу- и њима и себи- и тиме могућност неког новог и другачијег почетка, живота, стварности.
Могу ли ствари да се померају и нестају саме од себе? Физика се смеје овом питању -метафизика тон потврђује. Аутор се, попут алхемичара, не чуди таквим појавама већ их примећује као саставни део бивствовања и, заиста, маестрално описује. Померање предмета као и њихово нестајање заправо осликава фину симболику – попут Фројдовог или Јунговог тумачења снова и симбола.
Необична су и луцидна описана стања и појаве, као што су и необично суптилна и стања у којима аутор ствара.
Он каже ,, Убрзо западе у неко стање полусна или пригушене јаве, која му је у свест, попут речне струје, доносила даља и ближа сећања.,,
(из приче ,,Госпођа долази у 7у,15)
Присутна је и тема модерног доба- усамљености . То може да наведе човека да пожели да буде неко други- незадовољан собом и својим местом у друштву. Увек је лакше преварити неког другог него себе. Убедити себе да је лаж истина- постаје патологија. То је још једна од лоших манифестација савременог човека и модерног доба. И баш у тренутку када нас наратор уведе у егзистенцијална питања и философију постојања- дочека нас хаљина Лауре Варне и кошуља Пјер Карден. Гејзири еротике и лепоте у симболици одевних предмета супротних полова, угреју нас и помере снагом лепоте и страсти.
,,Рубови те хаљине, сачињене несумљиво од предвечерњих облака, још су лепршали ношени неким унутрашњим, само њима знаним покретом., творили су мрежу ситних и тешко схватљивих, али ипак постојећих, сигнала.,,
(из приче ,,Хаљина Лауре Варне,,)
И као што су у Антикварници предмети разних облика, намена, епоха… тако и у овој збирци, приче постоје и живе независно једна од друге. Заједничко им је само место на коме се налазе.
Приче које су пред вама изазивају све емоције- од смеха до суза. ,,Кромпираш,, ме, колико год сам пута читала, увек замагли сузама, а ,,Вилеров гоблен из маја 1980,, сваки пут насмеје… баба Зорином ,, Сада си нашао да умреш мајку ти твоју Кумровачку,, – признаћете, необична реакција на смрт маршала.
И тако, вешто нас водећи кроз лавиринте разних историјских периода, емоција, макро и микро светова у нама и око нас- стижемо и до времена инквизиције. Е, ту, Оливер Јанковић, зазирући да не оде предалеко и читаоце увуче у опасан вртлог, повлачи ручну- и враћа се на сигуран терен- онај који добро познаје и суверено њиме влада.
Завршићу цитатом из ове књиге који најлепше даје одговор на питање
Шта је живот
(из приче ,,Последња магнетофонска трака,,)
Живот није ни једносмерна ни двосмерна улица. Он је много сложенија саобраћајница кроз коју се ми батргамо са својих пет, на моменте, шест чула, и тек можда негде при крају живота схватамо да нисмо могли све да видимо, чујемо, да нисмо могли све да схватимо, јер нам једноставно, то није дано.,,
Данијела Божичковић- Радуловић