Пре 100 година 10. августа 1926. године у Калишту (општина Мало Црниће) рођен је Драгослав Живадиновић, Драгослав Живадиновић, писац препознатљивог стила и специфичног сензибилитета – песник, приповедач, романописац.
Прву збирку песама „Дно ноћи“, написао је и објавио 1968. године. Добитник је награде Златна струна на конкурсу Смедеревске песничке јесени за песму „Тица араратска“. Објављивао је поезију и прозу у бројним часописима и листовима Југославије. Неке песме су му преведене на шпански. Написао је роман „Судбине“ 1997. и „Унук Михајло“ 1994. који су награђени из Фондације Драгојло Дудић. Његова дела нису бројна, али су веома значајна и брзо су нашла своје место у српској књижевности: Роман „Повратак Јакова“, „Спалиште“, збирка приповедака „Сан и прича“ и данас се радо читају.
Оставио је свима нама у аманет богато и јединствено књижевно дело. Био је и један од оснивача Часописа за књижевност, уметност и културу „Стиг“, увек присутан око организације ФЕДРАС-а, бивши управник Библиотеке „Србољуб Митић“ и глумац Аматерског позоришта. Био је члан Удружења књижевника Србије и добитник бројних значајних награда.
„…Драгослав Живадиновић је „Тицом араратском“ оставио свој књижевни тестамент, чија се симболика добро осећа у свим његовим каснијим делима. Његова главна тема је потоп, , али морални, духовни, и материјални потоп, и зна оно који се догађа нашем народу. Он дубоко верује у реч и зна оно праисконско да у почетку „би реч и да реч беше од Бога“,да је од ње постало све што постојаше и постоји. Он је целог живота чекао тицу Араратску, која ће наговестити боље дане. Драгослав је стваралац, који је чврсто везан за земљу, Стиг, за своје село и сељаке, који зна све њихове муке, патње и боли, љубави и туге. Све то је маестрално преточио у изузетно књижевно дело….“, говорио је често Драган Јацановић из Пожаревца. Критике о делима Драгослава Живадиновића, писали су а и на књижевним скуповима писали су: Чедомир Мирковић, Милисав Миленковић, Велиша Јоксимовић, Влада Илић, Данило Радојковић, Златија Радовановић, Милић Антонијевић, Ана Дудаш, Милосав Буца Мирковић и др.
Упокојио се 2012. године. Сахрањен је на сеоском гробљу у родном Калишту.
Реч–две о речима
Живадиновић, Драгослав (1972): „Реч–две о речима”. У: Група аутора (1972): Конгрес културне акције у СР Србији : Крагујевац, 28, 29. и 30. октобар 1971. Београд: Републичка конференција Социјалистичког савеза радног народа Социјалистичке Републике Србије, стр. 434–435. Конгрес културне акције у СР Србији, Крагујевац 1971.
„Долазим из једне мале, по нечем беле, по нечем црне средине. Долазим из једне много ружно–лепе средине која се зове и Стиг и Мало Црниће. Долазим и пун речи и пригушеног гласа. Дакле, долазим преокупиран мишљу о стварности испарцелисаног нашег и опет нашег света, и наше свести и подсвести о томе шта све радимо и шта ради себе понекад не би требало да радимо. Долазим, ето, и до ове говорнице и како би можда песник у овом тренутку рекао, а овде има и песника, у нади миришем на жеђ. Јер песници понекад верују да је због њих самих у неком чуду настао свет. И то није чудо што тако верују, јер из своје и свачије трагичности траже „излаз“ …
Јуче је, на пример, Раде Константиновић рекао да је живот створена опасност и да само у ништавилу нема опасности. Вероватно да је опет мислио на „излаз“ говорећи о „лукавом савршенству несавршенства“.
Јуче је опет неко говорио о гомилама речи, о речима које се тако лако и олако изговарају, о речима које разарају, о речима „Ја“, о речима „Ви“. Данас се многи бистри људи питају где су праве речи? Јер истина је: постоје праве речи. Постоје, дакле, песничке речи. Постоје људске речи. Постоје речи срца које недовољно слушамо, са којима нећемо да се идентификујемо, којима нећемо да се замарамо; нећемо јер нам је пречи викенд, јер нам је преча гозба, јер нам је ближе кафанче у коме ћемо се наћи с пријатељем и поразговарати, на пример, о томе шта је снимио Дрљача, шта је уз песму говорио Вице Вуков. „Та зар, пријатељу, то ниси већ знао, па о томе пише наша штампа!“ И све су то речи, и све је то и култура. Али јесу ли то праве речи и каква је то култура? Дакле, сведоци смо битака у којима надвладавају гомиле лаких и олаких речи, трње опасних речи. Јер такве речи имају црвљиве коренове и лака крила …
И због тога, и ради веровања и надања, треба се ставити у одбрану правих, људских, космополитских коренова речи, речи које се сабирају и слажу и у добрим књигама, које се појављују и ван метрополе. Јер и њих стварају и прави ствараоци и прави ентузијасти. Оне извиру из живота и оплемењене су срцем. Поставља се само понекад питање: за кога их ти људи стварају? Реч је о речима „излаза“. Да ли оне важе и за метрополу?
Ми смо, истина, рекао је данас и друг Первић, испарцелисани, у култури пре свега, али не само у њој, а отуда, чини ми се, и долази и живи, и весели се чак, и у метрополи и провинцији, дух провинције, коме су отворена велика друштвена врата: и комерцијалних издавача, и не само комерцијалних, и телевизије, и радија…
Кад је реч о књигама и о правим речима које тамо треба да се нађу, кад је реч о издавачима и критичарима који су у положају да дају „визу“ оплемењеним речима, и у томе је, рекао бих, једна сура атмосфера, али и траг свести остарелог схватања. Јер практична ситуација је да није ни издалека исто ако се нека књига појави било у којој кући у Београду или пак негде ван Београда. Разуме се, примат у том смислу, и то велики примат, има књига изашла у Београду, иако је можда, иако је често тако да је специфична тежина књиге објављене ван Београда много већа. Но то најпре у стварности није много важно јер њима „визу“ дају „прави“ критичари, људи од речи, људи од струке. У томе је, између осталог, сура атмосфера, али у њој траје и вероватно је да ће и истрајати менталитет и психологија сивог егоцентризма. А реч је о култури и реч је о излазу. Данас … Ако бисмо аналитички говорили, ради се управо и о томе како превазићи малог себе, и како не заобићи малу средину, и велику не заобићи, и како откопати златно зрнце, можда и грумен… Јер истина је да добре речи од којих је састављена књига, изашла ван Београда, те речи не читају београдски критичари. То је ружна стварност омеђености, „испарцелисаности“. А реч је о томе да се реч и у жилама, и у колибама нађе, јер реч је и о „ударању главом“ да добре речи не остају „глуве речи“. Ја хоћу да се и овде мало „дрзнем“ те да устврдим да се и у неафирмисаним кућама наших паланки штампају и добре књиге и понешто је у њима и антологијске вредности. Али се те вредности не узимају ни за какву антологију, свакако ни српску. То није само грех и незнање и дух провинције него и деградација и у првом лицу. То је и затворен круг. Зато, када је реч о култури уопште, о правој култури, о речима које културу значе, кад је реч о „метрополи“ и „провинцији“, мислим да се, почев од овог Конгреса, мора пронаћи спона која ће велики центар и мала места и програмски повезивати — ради неузалудног губљења речи и времена. У противном није свима једнако блиска слобода стварања. У противном ћемо имати „први круг“ који је све и „ситне кругове“ који много не значе, а могу да значе. И тек ће имати да кажу „важну“ ствар. Свима. Дакле, разоримо међе. Сејмо право семе. Дозивајмо сунце … Убирајмо најбоље плодове. И препознајмо се, и бунимо се, ради себе и ради свих. Ради правих речи и ради сутра. Затрпавајмо изворе грозних речи, дозивајмо људске речи, али и људски радимо, радимо…
Текст Реч о речима, преузет са сајта Пројекта Растко – Мреже електронских библиотека, стручних установа и локалних заједница посвећених уметностима, традицијама и друштвеним наукама, објављено 25.11.2025. године.
Зорка Стојановић