Наша топла препорука за једну лепу песничку збирку. Ко воли поезију, уживаће. Додатно задовољство је то што је у питању домаћа литература.
Читајмо домаће- негујмо ћирилицу и сопство
ШАПАТ СТИХОВА ЈОВИЦЕ ЂУРЂИЋА
Књига која почиње стихом Мике Антића не може да буде лоша. Књига чију корицу краси прелепа слика Винцента Ромеро Родонда не може да буде без тог финог и суптилног, готово филигранског сензибилитета. Књигу која се зове тако нежно и магично нестварно као што је ,,Шапат воде,, потписује Јовица Ђурђић. А у њој, стихови. Нежни, романтични, прозрачни. У таласима жеље, чежње, очекивања и остварививања. И све, што људско око може видети, ум замислити и душа осетити, све је препуно љубави. Љубав је свуда. У очима боје бадема, у таласима који се љубе, у зрнцима соли на препланулој кожи, у мислима, у очима, у ноздрвама, у грудима. У присећању и планова. Љубав је ту, она постоји, неугасива је, неуништива. Тече као вода, и памти своја корита и путање. Неке успомене су нежне, неке болне, али све су оне богатство и пуноћа живота. И као Талес из Милета, Јовица са водом спаја читав свет, свој унутрашљи, и онај спољни, у коме бивствује. Лепота је једино што вреди. Она испуњава, оплемењује, мотивише, заводи. И када нестане, и када је више нема испред очију- она наставља да живи дубоко у души. Нисам сигурна да ли је аутор песник или сликар. Можда је најближе истини да он слика речима тако живо, убедљиво, да се испред очију читаоца стварају слике које необично личе на слику са корице књиге- ветар у коси, капи воде, хоризонт и силуета женског тела, које је најлепше од свих лепота. И све је нежно. И све је танано. И све испуњено лепотама и сензибилитетом – оним што плени, озарује, испуњава, гради, надахњује. Од саме корице и нежних обриса, преко страница које клизе под јагодицама прстију, слова који попут таласа додирују најтананије осећаје у грудима. И усне, и очи, и та прозрачна лепота, излазе из ума, срца и дујше, преко пера, Јовице Ђурђића и сасвим полако, али сигурно и јако, заривају се у срца читалаца. Аутор, у најкраћој песми једне од претходних збирки каже: ,,Најљубавнију песму љубави Написали смо уснама.,, Потврђујући правило да су најснажнији искази они са најмање речи- Ја бих баш овим стихом поентирала читаву књигу. Јер, сва сећања, све сање, жудње, искушења, осварења, чежње и мириси- остају да трају у сећањима, у угловима усана, у осмесима…. и у прелепој књизи Јовичиној. Хвала аутору на дару и на простору да свој први утисак о прочитаној књизи поделим са њим и са другима. На радост поезије и читања .