Ђоко Стојчић, први добитник књижевне награде „Србољуб Митић“, 1993.

 

 

               Почетком септембра 2023. године,  тридесети пут је расписан конкурс за књижевну награду „Србољуб Митић“.

                        Први добитник је књижевник Ђоко Стојчић, за збирку поезије  „Сизиф са каменом у срцу“. рођен је 12. фебруара 1936. у селу Медна, општина Мркоњић Град.  Његов отац Никола је био пољопривредник, а мајка Милка домаћица. Са породицом се у марту 1946. године преселио у Нове Козарце. Школовао се у Новим Козарцама, Српској Црњи и Кикинди, гђе је завршио гимназију. Дипломирао је југословенску и свеетску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду 1962, а магистрирао је 1966. године. Једно вријеме је био уредник листа „Студент“. Након тога је постављен за секретара УКСК Београдског универзитета, потом постаје предсједник ЦК Савеза омладине Србије, а након тога директор Републичког завода за међународну научну, просвјетну, културну и техничку сарадњу.  Од 24. јануара 1988. до 30. априла 1989. је био главни и одговорни уредник листа „НИН“.Био је и уредник општеобразовног програма Телевизије Београд. У периоду од 10. фебруара 1993. до 18. марта 1994. је био министар културе Републике Србије. Од 1994. до 2001. је био амбасадор Савезне Републике Југославије.

Објавио је 17 књига поезије, 7 књига избора поезије, 6 књига студија, есеја, чланака и полемика, 3 путописа, 2 књиге прозе и 2 драме. Пјесме су му превођене на 20 страних језика и уврштене у 66 југословенских и српских и 16 страних антологија и зборника.  Аутор је првог пројекта „Историја српске културе“ из 1993. године. Члан је Удружења књижевника Србије, почасни члан Уније чешких писаца и потпредсједник Европске уније умјетности.

 

Награде и признањаДобитник је великог броја књижевних награда: „Вукова награда“, „Златна значка“ Културно-просвјетне заједнице Србије, „Златни прстен“, „Србољуб Митић“, „Раде Драинац“, „Масарикова награда“, „Рудолф Други“, „Карел Хинко Маха“, „Франц Кафка“, „Искиа“ – италијански оскар културе, „Златни беочуг“, Златна повеља Свитка“, „Милан Ракић“.

Добио је 4. фебруара 2010. повељу почасног грађанина општине Мркоњић Град.  Добитник је Руске медаље захвалности,

 „Поеме народне револуције“, 1968.

„Свете кише“, 1975.

„Путовање по Замбији“, 1981.

„Норвешки дневник“, 1982.

„Људи без оружја“, антологија југословенске антиратне поезије (1945—1985), 1985.

„Камен темељац“, 1987.

„Тачка ослонца“, 1988.

„Бичевање речи: сањане песме“, 1990.

„Сјај разговора“, лексикон српских народних изрека, 1992.

„Сизиф са каменом у срцу“, 1993.

„Срп од змије“, 1995.

„Кућни праг“, 1996.

„Биране речи“, 1997.

„Огњишта“, 2000.

„Немоћ одгонетке“, 2003.

„Замка за шаропере птице“, 2004.

„Цвет на камену“, 2004.

„Српске народне изреке“ , 2006.

„Хеленски богови“, 2008.

„Туђе туђице, српска ћирилица“

„Испеци па реци – српске народне изреке“

 

 

 

Преминуо је у Београду после краће болести у 86. години живота и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.