Најважнији симболи у раној људској култури, којом се показује и чува идентитет и постојање човека, као део једног народа уопште јесте ОГЊИШТЕ, (или ватриште) – простор намењен за ложење ватре.
Важност и значај огњишта су одређени важношђу и значајем ватре у човјековом животу. (Ватра је начинила културног човјека). Са једне стране магична моћ ватре, а са друге стране њена практична примена у свакодневном животу, учиниле су огњиште мистичним и магијским. Отуда је огњиште изузетно значајно у животу свих народа па тако и српског. И данас се у најпозитивнијој конотацији каже: чувати своје огњиште, бранити своје огњиште…Насупрот огњишту јесте Дом – кућа као животни простор који се користи као стално или полустално пребивалиште за појединца, породицу, домаћинство или неколико породица и не може се замислити без огњишта. Често поистовећујемо ова два појма, јер су једнако важни у људској заједници. Управо је њихова повезаност мотив многих уметничких дела и приказана на различите начине. На уметничким сликама, у филму, на позоришној сцени, у разним мјузиклима, играма, народним песмама али и у књижевности….Ватра (огњиште) – симбол снаге, усхићености, топлоте, достојанства, али и оног другог – уништења, страха, стрепње, у преплитању са кућом као симболом стабилности, живота, заштићености, радости заједништва. Ту је човр, кога не треба одвезивати…
Драган Т. Јовић, песник из Црљенца у својој збирци поезије МОЈА КУЋА, представља све то али кроз алегоричне и метафоричне слике, које је његова душа изаткала. Јавља се страх и за очување Огњишта, родне куће – Србије и њених корена.
Као и бројни песници са нашег подручја, Јовић је забринут за опстанак села као темеља људске заједнице и зато се у његовим стиховима налазе бројне и важне поруке, најпре о духовном утемељењу свести у сваком појединцу о значају традиције и њено неговање у савременом свету. Крој стиховну плетеницу Драгана Јовића, провлачи се сенка туге, али се назире и зрак наде у вечни живот.
У два лирска опуса „На огњишту“ и „И ја сам с њима био“, песник „моћно“ исписује песме: РЕЧИ СА ОГЊИШТА, РЕЧИ СА ИЗВОРА, МОЛИТВЕ, ПУТ, ПУТ КНЕЗА ЛАЗАРА, ТУГА НА ВАСКРС, МУКЕ, КУЋА НА ЗАБОРАВУ, СУДБИНА, СВЕТА ОПАНЧАР СА ВРАЊЕВЦА, МОЈА КУЋА, СРБОЉУБ НА УМОРУ, МИЛИСАВ ПАВЛОВИЋ – ПЕСНИК СЕЛА, САМРТНА ПЕСМА, МОЈА ПЕСМА, ЗАВЕТ, И ЈА САМ СА ЊИМА БИО И ДР.
Веома суптилан је језички израз песника, који радо пише и о Мона Лизи, Анабел ЛИ, Бранку Миљковићу.
Оно што каректирише лик овог песника јесте да његови стихови клизе из душе, да су јединствени у својој оригиналности, али и чињеница да није оптерећен песничком славом, за којом сви жуде…Можда његове књиге нису довољно промовисане, али ипак су нашле пут до читаоца. Сетимо се само песме „Кућа на забораву“, која никога не оставља равнодушним…
Кућа на забораву
Данас сам испратио свог сина
У бели свет
Продали смо кућу
Угасили славску свећу
Оставили смо гробове
А пса смо пустили у поље
Без повратка.
Он је узео у наручје своје синове
А мојој маторој и мени
Оставио је стару кошару
На растанку нам је поручио
Да се чувамо
Старост је тешка
И последња нада.
Ја сам са достојанством
пољубио унучиће
Ставио им у џепове
Грумен земље и парче хлеба
да не буду гладни
и нежно их при одласку
помиловао погледом
Данас сам испратио живот
Капију нисам затворио
И никад више нећу
Да се радујем јутру
Загрлио сам моју матору
Рекао јој да ми спреми одело
Јер и ја сам решио да отпутујем.
