Па ако се каткад, на степеништу какве палате, на зеленој трави у неком јарку, у суморној самоћи своје собе пробудите, када је пијанство већ попустило или нестало, запитајте ветар, талас, звезду, птицу часовник, све што јури, све што хучи, све што пева, све што говори, запитајте се који је час и ветар, талас, звезда, птица, часовник, одговориће вам: „Час је да се опијете! Да не бисте били мученичко робље Времена, опијајте се без престанка“- вином, поезијом, или врлином, како вам, је воља“.
Цитатом Шарла Бодлера, Петар Караџић започиње своју књигу „Приче између кафанских столова“. Шта рећи о књизи, која је доживела четири издања, осим да иде из руке у руку читаоца, пријатеља, фигуративно речено „кафанских људи“, али и уметника: књижевника, сликара, вајара….
„Средства којима то чини чешће су дар талентованог приповедача него талентованог списатеља. Језик који преноси сочни дијалект, живи језик ликова лута у круговима, које приче сачињавају. То је вештина која се стиче искуством, вежбом и временом…“, записује Јадранка Цветковић.
И док Јадранка са једне стране, посматра књигу Петра Караџића, он опуштено, али зналачки каже: За све је потребно разумевање околине и својих најближих, али најчешће није тако, па си ти за њих бела врана чудак и особењак. Због неразумевања околине бринем се за мене, а страх ме је од себе, јер знам човека или бар мислим да га знам…“.
Колектив библиотеке „Србољуб Митић“, добро зна Петра Караџића. Или бар мисли да га зна.
Пријатан, спонтан, насмејан, несташан, озбиљан у разговору о одређеним темама, има своје принципе од којих не одустаје. То су они принципи, које се пре свега односе на оно људско, поштено и доследно, које мора да постоји у сваком човеку. На највишој степеници је љубав према Србији, земљи у којој живи са породицом, и где ушушкан крај прадедовског огњишта, наставља успешно, где су они застали….И пише…пише приче: Наган, Комшија, Лепа Биса, Ој младости, слатка ли си, Јединац, Жика Кочица, Први сто до врата, Рудар и капетан, Верче, Кривоклетник, Равно Банатско небо, О души….
Свуда га има, у лову, на висоравни међу пчелама, на сајмовима, у позоришту где поносно гледа кћерку Јелисавету Кораксић Караџић, на љуљашци са унуцима, на карневалима, у музејима, архивима и на свим местима где се осећа добро и где су они и које воли. Петар Караџић, све што ради, ради из љубави. И она је увек у обнављању. Умножава је својим делима и држи се оне старе изреке и речи наших светитеља и филозофа: „Љубав када се дели, она се увећава…“.
Из велике љубави настала је ова књига. Препоручујемо је читаоцима, како би је дељењем увећавали. Свако ће пронаћи делић себе у његовим причама, а у сваком делићу је обиље љубави према свему што је живо и чини свет.
Зорка Стојановић
Зорка Стојановић