КУРЂЕЛОВ КРСТ И ПРСТОХВАТ ДУКАТА
Зар сам крив
што су нам курђели били браћа
бегунци са вековних поља од царевих одметника
који су трчали у загрљај туђе круне
да омеђе земље неискрених спасилаца?
Нисам крив
што су мојима остале икона, слава и сећање на орах и шљиву.
Ниси крив
што су твоји за прстохват дуката
угасили кандило, избрисали завичај и почели од данас
постајући оно што не постоји.
Крив сам
што сам ти савест
што у мојим очима видиш литије избрисаног завичаја
са усана чујеш глас пароха док сече славски колач
а у раширеним рукама осећаш загрљаје наших дедова.
Мрзиш ме
што су нам вратови преживели ваше ножеве
и што из утроба обешчашћених жена
није никао плод злог семена.
Сметају ти моја слова
јер немаш своја
и плашиш се највиших грана родослова
јер је нико онај ко не признаје корене.
У мени видиш кривицу
у теби видим сажаљење
и не можеш ми нанети толико зла
колико је у мени праштања
и лакши је мени крст на леђима мог курђела
него теби прстохват дуката твојих предака.
Шифра:
Константин 270
Милош Марјановић
11000 Београд, Србија
МОЛИТВА
У порти Љевишке свете, сретох Милицу,
усамљено српско слово, стасало дијете.
Од тог молитвеног јутра
стихују, у мени, срца и чела жишке.
Схватих те очи, чело, лице,
младице стас, сигурни глас:
јутрима ћу отварати прозоре,
ослушкивати олуке како зборе,
разиграваћу моју собу, колијевку,
дуд и двориште, голубарник и љуљашку,
наше игралиште…
Молитвено се, Милица, к свјетлости отима;
молитвом срца радости чува.
А мене жар срца разгори, милином обузме
купинасти младеж изнад крила ока,
заруђела шљива ранка,
јагода растреситог јагодњака,
огрлица сочних боровница.
Очас ме жар чела опомене, у чвор свеже, згасне,
брзоплети кликтај јутра, ковитлац пјесме нејасне.
А она се трајно, у мени, јагодасто румени.
Ућириличих изазов, у молитви, читко, увјерљиво,
иако све је, једино,
оку небеском видљиво.
ШИФРА: МОЛИТВЕНИК
Милан М. Цимбаљевић, из Берана, Црна Гора.
АКО ЗАБОРАВИМ ТЕБЕ
Ако заборавим Тебе…
Нека ме заборави десница моја.
Кроз благо зрачје на ограшје
Путир вина, бело платно,
Војину свом приложих
К’о две лепте, удова
Глава се на пању узвисила
Са копља осмехнула
Вечна жртво, заручника!
Место бурме, ореолом венчана
Светлост зађе из зена мојих
Усплачи поље,
Да гласимо подвиг цветолик
И ложницу у којој не сања
И дупљу колевке, без маха …
Свети Виде, Пут прокажи
Неневести
Ветар у ноћи
Љубав у Звезди са Истока
Са огањземље
Егазли пастува водим
Завет срца, Љубостињом куца
Ако заборавим тебе, Косово,
Нека ме заборави десница моја
Шифра: ПЛАВО И ЗЛАТНО
Нађа Бранков
26300 Вршац
ГРАНИТ БЛАГОСЛОВА
Ова наша кућа на промаји,
Црвен конац међ’ два света,
Спајалиште – раздвајалиште,
Станац камен на огњишту.
Отуд грабилишта црносветска,
Одвуд светилишта белонебна.
И Дрина и Дрим у дамарима,
А крв и сузе на погачи.
Kоначе монаси подно зидина негдање куће божије,
А пут се прућио, каменит, врео.
Широка тишина после хука.
Мирно, смерно, подерани преко Проклетија,
K’о испосници шапћемо животописе Немањића,
Док се наранџи са Егеја не до’ватимо.
Олујни доме на три Мораве,
Што дојиш капларе за неповрат
И срце крваво превијаш боквицом.
Не дај на губилишта децу неба,
На аждахе, гује, кривозборце.
Kућо бела, кућо на кошави,
Од Kарпата до Kомова,
Тежачка стопо у чизми војничкој,
Kров да ти је на вјеки
Гранит благослова.
Шифра: Лантерна магица
ЛЕЛА ЛИKАР
ПОЖАРЕВАЦ
СЈАЈ ВИДОВДАНА
Пуцајте зоре видовданске
за вид, за мир;
сијајте дани видовдански
за народ, за Србију.
И сијајте довека Новог миленијума
до других Лазара и Милоша,
до других Ивана и Милана, до Зоране и Видана
И тако сваког дана до хиљаде Видовдана,
до Свете Горе и Хиландара з
бог храбрости Лазара и мудре главе Савине.
Нека се чује за Србију, нека се пева о Србији,
имало се зашто и борити и своје славе славити за навек и довек;
нека увек постоји човек,
а много таквих има овде по градовима и селима.
Многи ће се још ређати
немојмо се више, Срби, свађати:
ни са сестром ни са братом,
Ни са оцем ни са мајком.
За лепе зоре и мирне дане
Сијај, сијај Видовдане.
„СВИТАЊЕ“
РАЗРЕШЕЊЕ ШИФРЕ „СВИТАЊЕ“
Миодраг Лазаревић
Косовска 46/4
12000 Пожаревац
063/ 364-787
ОНИ ХОЋЕ МОЈУ ЗЕМЉУ
Они хоће моју земљу
а нису ни питали
може ли то тако
а нису ни замолили
знају ли они да моле
Они хоће моју земљу
а с мржњом ступили су
и престрашили је звекетом
машинског срца
занемела је јадница
Они хоће моју земљу
а на гусеницама вртели се
гласници смрти
и с цевима испред себе
јутро јој зацрнели
Они хоће моје срце
нека им имам ја тога
али изгазили га
и са земљом сравнили
како ишта да роди из њега
Нека певају удвоје сада
моје срце и моја земља
ако песму нашу зачују
посегну ли за песмом нашом
земља ће их моја прогутати
Шифра: Србљанин
Јован Д. Петровић
Петровац на Млави
Мајка Макрена
Kроз магле и олује,
Лик твој ми пред очи стаде,
Мајко Макрена!
Кроз сњежне сметове и српске искобе,
Проговорише албанске гудуре,
И душа једна… што разгрће облаке сиве.
Твоји кораци, снијег и лед,
Један пук и један бјег,
Егејско море, мутни таласи и буђење зоре,
Сјени предака, што истину о Голготи проносе,
Твоје распуштене косе,
И чарапе вунене, у стрепњи сплетене.
Јеси ли повоје у злато одјенула?
Мајко Макрена!
Јесу ли радилице још твоје руке пресвете,
Јутром, кад сунце са истока,
Угледа хумку твог јединог сина,
Што оста’ у гудурама ледених албанских планина.
Уминуше ли с тобом све туге српских мајки?
Је ли вас отаџбина сплела све у једну плетеницу,
Да би у свакој од вас имала, хероину и мученицу?
Вапе ли душе мртвих предака са Плаве гробнице,
Да угасе жеђ за родном грудом?
Лупају ли таласи Егејског мора,
По твојим вјечним сновима?
Мајко Макрена!
Лебде ли још твоје косе на Везировом мосту?
Ходају ли по њему чарапе вунене?
Позлатише ли се, кô руке твоје радилице?
Умори ли те туга за сином јединцем
Или ти понос на њега, озари самртничко лице.
Угасише ли се кандила од туге и бола твога,
Мајко Светице!
Озари ли Господња рука твоје анђеоско лице,
Кад угледа вунене чарапе,
Што се на стазама и кланцима,
На ногама Господара позлатише?
Окупи ли Господар пале борце у једном Господу?
Бијаше ли твој син вјесник и предводник бола и Голготе?
Падоше ли небески застори,
Када се твоје лице појави пред Господа,
Смакоше ли се копрене туге и бола са твоје душе?
Кад загрљајем узе сина јединца у наручје?
Чита ли васиона последње редове,
Из писма војничког, јутром кад се буде зоре,
Преко залеђених гудура албанских?
Макрена, Ти, мајко српског војника,
Што си сву љубав у чарапе вунене сплела,
Јесу ли ти се кољена посветила, пузећи у молитви,
Чекајући гласе кроз беспућа, од твог јединог сина?
Колико туге и бола ти у очи стаде,
Као последњи траг живота и истине,
Људске трагике и српске историје?
ШИФРА: Хумка
Дана Радуловић
Нови Сад
МОЈ НАРОД
Кад видиш да ти пружају руку
и на прагу те са хљебом и сољу дочекују
уз добродошлицу,
да не улазиш у туђи,
него као у дом свој
трипут у образ љубећ´ те
и за јуначко здравље питајућ,
то је народ мој.
Кад видиш на зиду икону свеца
што домаћину чељад и стоку чува,
бранећи их од демона и вампира
у доба глува,
у чије име слава се слави
и свијећа гори
и мирис тамјана се шири –
и када видиш да за своју софру приме
да напоје, нахране и у торбу спреме –
и госта, и путника
и просјака што носи просјачко бреме,
то је народ мој.
Кад видиш да се пред олтаром кају,
нафору примају
и са три прста Богу се моле –
у име Оца и Сина и Светога духа,
и када видиш да је и непријатељу
исто као и пријатељу у несрећи
пружена рука,
то је народ мој.
Кад видиш да брат брату
у загрљај трчи
и крвавом Дрином на другу обалу плива,
(којој сте име граница дали)
са испруженом лијевом руком,
да својом крвљу из вена
брату живот спасе
а десном Богу се моли –
дозивајући Светог Николу и Христа
док ваших граната пада триста,
то је мој народ, поносан , мали.
И када видиш да живи зид праве
стојећи спокојно, мирно
на бранику отаџбине
спремни да гину –
бранећи част, образ и вјеру
у смрт као у цвијеће гледају,
животе своје дају
док им се небо над главама руши
умиру с пјесмом
као да љетину беру
носећи Божур и Косово у души,
то је, то је мој народ.
“ умиру с пјесмом“
ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋ
Франкфурт.М
Њемaчка
Трешња
Процветала завичајна трешња,
бехар јој се у раскоши пени;
дошао сам жеља да ме мине,
мојој трешњи, драгој успомени.
Растасмо се док је млада била,
баш у време кад латице просу,
читао сам завичајна писма:
Дођи пробај, прве трешње то су.
Ево, стојим под мирисном трешњом,
душа моја новим жаром дише,
ал` однекуд чујем благе речи,
добро дош`о, не враћај се више.
Глас познати, дубоко ме гану;
запитах се шта би да урадим:
завичајна љубав беше јача,
пођох нову трешњу да засадим.
„Бата и Сека“
Новица Стојимировић
Велико Село
(Петровац на Млави)
ГРОМОЦВЕТ
Мисле ОНИ
да нас сите
могу напасати, а камо ли
гладне, грешне и проклете.
Не знају ОНИ,
да ми сироти
врхове кула кушамо,
да на ливадама нашим
расте биљка громоцвет,
да се гробља наша
красе добротом
и да вукови наши
само дивље месо
кидају ласно.
Кад Србин победи
испод прага кућног
коло извија,
са Цера шајкачу у вис баца
и призива Илиндан
не би ли га чули.
„Данило“
Драгиша Живадиновић
Калиште (Пожаревац)