Преминуо је Милисав Миленковић. Тужна вест нас је затекла неспремне , када смо се радовали Божићу. Неком новом стазом, закорачио је баш на Бадњи дан, 6 јануара 2021. године.
Милисав Миленковић (рођен у Малом Црнићу 6. марта 1939. године), био је признат и познат српски књижевник. У литератури га сусрећемо као песника, критичара, прозаисту и драмског писца. Свуда равномерно и свуда постојано и трајно. И тако око пет и по деценија Миленковић остављао је дубоке трагове у српској књижевности. Препознатљив по чаровитости језика, одавно је изборио самосвојност у књижевним водама. Mилисав Миленковић је био и остао једна озбиљна књижевна личност, која поезијом, прозом, драмама, критикама и есејистиком, успешно бранио властита опредељења. Он је показао како се у традиционалним формама и облицима може исказати нешто ново и што је веома битно како га је могуће изразити осећајношћу новог типа. Особит и особен сензибилитет струји кроз све
форме Миленковићевог књижевног стваралаштва. „….Свих ових деценија Милисав Миленковић је остао по страни, изван књижевних групација, школа, праваца и усмерења. Напросто: био је (и остао) песник ван шаблаона, песник којега није лако ни једноставно сврстати у одрeђену категорију или песничко усмерење. Таква позиција, свакако, песнику доноси низ предности јер су издвојеност и усамљеност Богом дани за певање. Као песник, Миленковић је отворен према свету и оно
што се догађа налази одјека у души песниковој. Његова је песма отворена, комуникативна, местимично делује провокацијом, неочекиваним обртом, афекатацијом….
Миленковић је изграђеним стихом и богатим стилским изразом учврстио своје место оствареног писца у низу
творца српске књижевности……“ (Драгомир Брајковић). Аутор је бројних песничких књига – Тамом речи заклет, Пакао, Ране, Родна кућа – више издања (сматра се основом његове поетике), Град на рамену виле, Небеско чедо, Ваздушна опасност, Пенелопин дар, Невесте на црвеном тргу, Провала облака или ујед зверињака, Род, Више светлости и др.
Милисав Миленковић је и врстан приређивач. Приредио је поезију Милене Павловић Барили – два издања и „Откровење“ Растка Петровића и др. Приређивач је антологије „Соко у лирском гнезду“, и др. Објавио је књигу књижевних критика и есеја. „Истим рукописом 1“ и „Истим рукописом 2“, роман „Болест брестова“, збирку прича „Калемљена трешња Лава Николајевича“(2012), роман „Доба ветрова“, збирку приповедака „Три рођендана и једна смрт“, драму „Миленин сан са лампом“ …Драматизовао је роман Мирослава Крлеже, „На рубу памети“, роман Драгослава Михајловића, „Петријин венац“; новелу Франца Кафке „Преображај“, а у едицији “Савремена српска драма“објављене су му три драме. „ТО ЈЕ ОНАЈ КОГА НЕПРЕСТАНО НАДВИКУЈУ“, написао је о Миленковићу Радован Бели Марковић, а о његовим књижевним делима писали су најистакнутије личности српске књижевности: Драгољуб Стојадиновић, Милица Јефтимијевић-Лилић, Љубиша Јовановић, др Драшко Ређеп, Драгомир Брајковић, Златко Красни, Радомир Андрић, Ранко Рисојевић, Душан Стојковић, Миодраг Ђукић, Миладин Шеварлић и многи други.
Милисав Миленковић је покренуо и био први уредник часописа „Стиг“ у Малом Црнићу, и са дужности уредника часописа „Стиг“ нас је и напустио. Један је од оснивача Фестивала драмских аматера села Србије ФЕДРАС. Годинама је ФЕДРРАС отваран стиховима Милисава Миленковића: „Еј, над Стигом сунце никад не залази….“ ФЕДРАС ће ове године обележити пола века трајања, уз сећање на Милисава Миленковића, који иако није живео у завичају, живео за њега. На његову иницијативу основана је 1966 године библиотека у Малом Црнићу, под називом „14 октобар“, која је од 1993. такође на његов предлог понела име „Србољуб Митић“ и установљена књижевна награда по овом писцу из Црљенца.
Уређивао је часопис „Браничево“ у Пожаревцу. Добитник је „Кочићевог пера“, златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Повеље Културно-просветне заједнице Пожаревац са златном плакетом, октобарских награда општина Мало Црниће и Пожаревац, „Благодарја“ Удружења књижевника Србије, „Вукове повеље“, Повеље КПЗ Београда, Вукове награде и бројних других награда.
Био је председник Културно просветне заједнице – Београд, и у једном периоду генерални секретар Народне скупштине.
Заслужује да се достојанствено опростимо од њега. Сахрана ће се обавити на сеоском гробљу у родном Малом Црнићу, тамо где „Сунце никад не залази“….9. јанура (субота) у 13 часова.
Нека му је вечна слава.